Pseudonim
Pseudonim (grč. ψεῦδο = lažno, ονυμα = ime) jest izmišljeno, lažno, drugo ime pomoću kojega se neka osoba predstavlja s ciljem pritajivanja svog pravog identiteta ili kao način da se osoba predstavi u drugom svijetlu ili za razbijanje predrasuda oko porijekla, religijske ili druge pripadnosti, rodnosti, seksualne orijentacije i drugog. Može da se nazove umetničkim imenom, kao i aliasom (od latinskog aliās - na drugi način) ili akronimom a.k.a (od engleskog also known as - takođe poznat kao). Kod pisaca se koristi i francuski izraz nom de plume (ime iza pera).
Pseudonim je poznat još u antici, u vreme humanizma veoma je omiljen: imena se latiniziraju i greciziraju (Neander - Neumann; Agricola - Bauer i sl.) U XVI i XVII veku pseudonim je moda i pravilo i upotrebljavaju ga skoro svi pisci, naročito u obliku - anagrama. U XIX veku pseudonim istiskuje pravo ime pisca tako da su mnogi i poznati samo pod izmišljenim imenom: Bomarše - Caron, Stendal - Anri Bejl.
Oblici pseudonima su anagram, kriptogram, prenonim (pisci čija su imena bila duga skraćivali su ih tako da su se potpisivali samo imenom, bez prezimena), hagionim, frazeonim (umesto potpisa upotrebljava se fraza: "Hroničar", ili "Amerikanac" - Dž. F- Kuper. Ovakav tip pseudonima češći je u novinarstvu nego u književnosti), čest je pseudandronim (iza muškog imena skriva se žena pisac Džordž Eliot - Meri En Evans). Ime se skrivalo jer je vladalo ubeđenje da je nepristojno da žene pišu. Postoji i pseudoginim (muškarac se potpisuje ženskim imenom: Klara Gazil - Prosper Merime), ali je ređi.
Razlog skrivanja pravog imena može biti različit i najčešće je to želja za promenom imena, pogotovo kod mladih, još nepoznatih pisaca ili ambicija da se zvučnijim imenom lakše probiju do slave kod medijskih ličnosti. Ređe je posledica opreznosti zbog straha od neke odgovornosti. Pseudonime obično upotrebljavaju mladi pisci da bi svojim novim imenom nešto sugerisali (Maksim Gorki, J. Grobarov)
Književni pseudonimi uredi
Neki od najpoznatijih pisaca (Orvel, Čehov, Volter, sestre Bronte, Luis Kerol, Džulijan Barns i mnogi drugi) koristili su pseudonime, a postoje identiteti iza mnogih pseudonima koji nikada nisu otkriveni. Tako je npr. Džunijus pisao pisma u kojima je kritikovao politiku Velike Britanije između 1769-1772 (Letters of Junius) i još i danas se spekuliše ko je sve od njegovih savremenika mogao da bude autor ovih pisama.
Mnoge žene su u prošlosti pisale pod muškim imenima. Nadarena francuska književnica i prva feministkinja, Amantin Lusil Auror Dupen, pisala je pod pseudandronimom Žorž Sand (1804-1876). Sand je napisala preko 80 romana, 20 pozorišnih komada i ostavila iza sebe nevjerojatnu korespondenciju - više od 15 hiljada pisama koje je razmijenila sa posetiocima svog salona, prijateljima i brojnim ljubavnicima.
Ponekad muškarci objavljuju knjige pod ženskim imenima. Tomas Elmer Huff napisao je više od dvadeset ljubavnih romana koristeći se različitim ženskim imenima - Dženifer Vajld, Edvina Marlou… dok bračni par istoričara, Iny Klocke i Elmar Wohlrath, zajedno piše avanturističke romane i stoje iza imena Iny Lorentz.
Patriša Hajsmit (1921-1995), poznata po romanima o Talentovanom gospodinu Ripliju, nije htjela da je proglase piscem-lezbijkom pa je objavila svoj roman The Price of Salt (1952) pod imenom Kler Morgan.
Neki su pisali pod pseudonimom da bi pravo ime sačuvali za prelazak u druge žanrove, a neki su zbog već postojećeg uspjeha u novom žanru koristili pseudonim, kao npr. Dž. K. Rouling, tvorac Hari Potera, koja je svoj prvi detektivski roman, Zov kukavice (2013), objavila pod imenom Robert Galbraith.
Poznati pseudonimi uredi
| Pseudonim | Pravo ime | Podaci |
|---|---|---|
|
|
|