Prolog
Prolog (grčki: πρόλογος, doslovno = "predgovor") jeste prvi deo književnog dela ili početna scena drame, koja ima ulogu predgovora ili uvoda, a služi tome da smesti likove i radnju jednog dela u širi kontekst tako što čitaocu ili gledaocu daje najbitnije informacije neophodne da se razume dalji tok radnje. Prologom se nazivaju i uvodni delovi proznog teksta ili pesme (gde prolog može imati i oblik invokacije).
Antika uredi
U antičkoj drami prolog je početna scena, koju obično čini govor u stihovima koji jedan ili više glumaca upućuju publici pre početka radnje. Prolog nije neophodan deo drame, a kada ga ima, može biti tesno povezan sa strukturom drame ili biti njen sastavni deo, a u drugima nema nikakve veze sa radnjom i predstavlja samostalan deo drame. Pri tome lica koja se pojavljuju u prologu mogu biti učesnici radnje ili posebna posebna lica koja se u daljem toku drame više ne pojavljuju.[1]
U grčkoj tragediji klasičnog doba i u staroj atičkoj komediji prolog je deo komada pre ulaska hora i dat je u obliku monologa ili dijaloga koji izlaže temu drame i uvodi prvu scenu od koje radnja počinje. Za tragediju, Aristotel u Poetici kaže da je "prolog ceo deo tragedije pre horske parode (= ulaska hora)".[2] No najstarije tragedije počinjale su ulaskom hora, koji je uvodio radnju bez prologa.[3] Prologa nema još u Eshilovim Hiketidama i Persijancima, koji se smatraju njegovim najstarijim sačuvanim tragedijama; tu se na samom početku pojavljuje hor, koji u anapestima objašnjava konktekst i uvodi radnju te odmah zatim peva svoju pesmu. Dok je u tragediji bio samo jedan glumac, jedino je bio moguć monološki oblik prologa, kao u Eshilovom Agamemnonu, a kad je Eshil uveo i drugog glumca, prolog je mogao imati i dijaloški oblik, kakav je uglavnom u Sofoklovim tragedijama. Kod Euripida prolog se obično sastoji iz dva dela: u monološkom jedan lik objašnjava kontekst, a zatim sledi dijalog, s ciljem da se objasni kako je pesnik adaptirao mit koji je tema drame.[4]
U staroj atičkoj komediji prolog je obično duži i raznovrsniji od onoga u tragediji. Prolog se tu ponekada sastoji i iz više prizora, od kojih samo neki daju kontekst i uvod u radnju, a drugi su već njen sastavni deo, kao npr. kad u prologu Aristofanovih Žaba Dionis sa svojim slugom Ksantijom već putuje u Had.[5] Prolog je opstao u srednjoj atičkoj komediji, gde je uloga hora i njegova povezanost s radnjom značajno oslabila, kao i u novoj atičkoj komediji, u kojoj je nastup hora bio ograničen za interludije između pojedinih činova i nije ni smatran delom same drame.[6]
U rimskoj palijati, prolog je često bio više razrađen nego u atičkoj komediji. Po pažljivoj kompoziciji pesama koje čine prolog u Plautovim komadima vidi se koliko je važnosti ovaj pesnik posvećivao ovom delu drame, premda ga obično izgovaraju lica koja se više ne pojavljuju u daljem toku radnje. Terencije, pak, prolog uglavnom koristi za polemiku sa svojim književnim protivnicima,[7] po čemu taj deo komada nalikuje donekle na parabazu u staroj atičkoj komediji.
Srednji i novi vek uredi
U srednjem veku drama nije imala prolog kao takav, ali je pri prikazivanju najčešće neko upoznavao publiku s njenim predmetom. U misterijama prolog ima oblik jedne homilije ili molitve. U renesansnoj drami prolog je doživeo procvat, da bi zatim postepeno nestao.[8] Prolog u jednom moralitetu[9] s početka 16. veka priča kako je pisac, iznenada se našavši pred vratima pakla, prisustvovao razgovoru između Sotone i Lucifera o tome kako probati različita iskušenja na ljudima te obznanjuje da taj komad nema druge svrhe do da otkrije Sotonine spletke. U engleskoj elizabetanskoj drami forma prologa bila je preuzeta neposredno iz Euripida i Terencija.
Molière je obnovio antički prolog u svojoj komediji Amfitrion, a primenio ga je i u Hipohondru. Prolog nalazimo i u Racinovoj tragediji Estera, gde ga izgovara "Pobožnost" (La Piété) kao alegorijsko lice i u kome pisac laska kralju Luju XIV. U isto to vreme prolog postaje karakterističan za muzičku operu. Philippe Quinault i drugi pesnici takođe koriste prolog da bi u njemu iznosili pohvale "kralju-suncu". U 17. veku razni komadi na repertoaru Teatra Italien i manjih pozorišta takođe su sadržavali prologe, koji su bili naročito živahni i duhoviti: često se radilo i sceni koja je uključivala glumca i komediografa ili direktora pozorišta ili nekog gledaoca iz publike.
U moderno doba prolog se pojavljuje pre svega kao sredstvo za dramsko, a ne narativno, upoznavanje činjenica koje su prethodile glavnom toku radnje u komadu. Ovaj prolog, koji predstavlja retrospektivni čin, ima tu prednost što u određenoj meri obezbeđuje drami jedinstvo vremena.
Reference uredi
- ↑ Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Prolog".
- ↑ Aristotel, Poetika, 12 (1452b): "ἔστιν δὲ πρόλογος μὲν μέρος ὅλον τραγῳδίας τὸ πρὸ χοροῦ παρόδου")
- ↑ M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, 1997, s.v. "Tragedy, 3".
- ↑ Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 263.
- ↑ Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 343.
- ↑ M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, 1997, s.v. "Comedy, 5".
- ↑ Vladimir Vratović, "Rimska književnost", Povijest svjetske književnosti, Zagreb, 1977, str. 225.
- ↑ Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Prolog".
- ↑ "Moralitet" je alegorijski komad s moralističko-teološkom tematikom, u kome su lica personifikacije vrlina i grehova, a koji se pojavio u Evropi u 15. i 16. veku.