La traviata
Travijata (ital. La Traviata) je opera u tri čina italijanskog kompozitora Đuzepa Verdija. Libreto je napisao Frančesko Marija Pjave prema drami Dama s kamelijama (fr. La dame aux camélias) Aleksandra Dime. Premijera je održana 6. marta 1853, u Teatro la Feniče (ital. Teatro la Fenice) u Veneciji.
| La traviata | |
|---|---|
 La traviata u režiji Jean-Pierre Ponnellea godine 1980. u Opéra national du Rhin sa Catherine Malfitano (u ulozi Violette) | |
| Opće informacije | |
| Muzika | Giuseppe Verdi |
| Libreto | Francesco Maria Piave |
| Jezik | Italien |
| Žanr | lirska drama |
| Činovi | 3 |
| Informacije o premijeri | |
| Premijera | 6. mart 1853 Teatro La Fenice, Venecija Lombardsko-venetsko Kraljevstvo |
| Lica | |
| |
| Znamenite izvedbe | |
6. maj 1854: Teatro San Benedetto, Venecija, trijumfalna rehabilutacija nakon neuspjeha premijere | |
Ime „travijata“ bukvalno znači „žena koja je zalutala“, ili figurativnije „ona koja je posrnula“, što je alegorija na palog anđela, Satanu.
Opera je smesta postala veoma popularna i nalazi se na standardnom operskom repertoaru. U SAD se nalazi na spisku dvadeset opera koje se najviše izvode - tačnije, na trećem mestu, odmah iza Madam Baterflaj i Boema.
Lica uredi
- Violeta Valeri, pariska kurtizana, sopran.
- Flora Bervoa, njena prijateljica, sopran.
- Alfred Žermon, mladić zaljubljen u Violetu, tenor.
- Žorž Žermon, njegov otac, bariton.
- Gaston, Vikont od Letorjera, Alfredov prijatelj, tenor.
- Baron Dufol, Violetin zaštitnik, bariton.
- Markiz d'Obinji, Florin prijatelj, bas.
- Doktor Granvil, bas.
- Anina, Violetina služavka, mecosopran.
- Đuzepe, Violetin sluga, tenor.
- Sluga kod Flore, bariton.
- Prijatelji i sluge Violete i Flore, maske (hor).
Sinopsis uredi
Radnja se odvija u Parizu i okolini, prema Diminoj drami oko 1700. godine, ali se najčešće postavlja (prema Verdijevoj zamisli) u vreme praizvedbe, odnosno, sredinom 19. veka.
Čin prvi uredi
Salon u Violetinoj kući u Parizu. Violeta je organizovala zabavu da proslavi svoj povratak u društvo nakon kratkog, ali intenzivnog napada tuberkuloze. Među gostima su i njeni dugogodišnji prijatelji, a Gaston predstavlja svog prijatelja koji je zaljubljen u nju i koji je svaki dan dolazio da pita za njeno zdravlje dok je bila bolesna. Ona mu se podsmeva, ali i baronu Dufolu koji se nije interesovao za nju. On odgovara da je zna tek godinu dana, a Violeta mu se podsmeva jer je Alfred „zna tek nekoliko minuta“.
Prijatelji pozivaju barona da nazdravi, ali on odbija, pa izbor pada na Alfreda. On nazdravlja lepoj Violeti i ističe da je ljubav najbitnija stvar na svetu, dok Violeta kaže da je to radost i zabava. Najednom, Violeti pozli i ona goste pošalje u drugu salu na igru dok ona dođe sebi. Alfred dolazi i izjavljuje Violeti ljubav. Ona ga odvraća od toga, jer misli da je nesposobna da voli i da njemu, poštenom mladiću, ne priliči da bude sa jednom kurtizanom. Ipak, daje Alfredu cvet kamelije i kaže mu da ga donese kada svene. Alfred srećan odlazi, a i gosti napuštaju zabavu jer već sviće. Violeta ostaje sama i čudi se kakva se to osećanja bude u njoj. Ona odbacuje ljubav kao ludost i veliča radost i zabavu, ali joj se stalno vraćaju Alfredove reči da je „ljubav samo bilo svemira“.
Čin drugi uredi
Scena prva uredi
Seosko imanje kraj Pariza. Alfred i Violeta su već tri meseca zajedno i napustili su vrevu Pariza da uživaju u samoći i ljubavi. Ipak, Alfred otkriva da Violeta tajno rasprodaje svoju imovinu da bi Alfredu pružila raskošni život koji zaslužuje i on postiđen odlazi za Pariz da podigne svoj novac iz banke.
U kuću dolazi Alfredov otac, Žorž, koji od Violete traži ogromnu žrtvu: da napusti Alfreda jer njena loša reputacija donosi sramotu njegovoj porodici i njegovoj kćeri, koja neće moći da se uda zbog toga. Violeta je očajna i preklinje Žorža da je ne tera na to, jer je tek pronašla pravu ljubav i ako ostane bez nje, umreće. Ipak, ona pristaje. Žorž odlazi, a Violeta piše oproštajno pismo Alfredu, u kojem ne navodi pravi razlog odlaska. Ona odlazi u Pariz da pokuša da zaboravi Alfreda, ali on kreće za njom da se sveti uprkos očevim molbama.
Scena druga uredi
Zabava-maskenbal kod Flore. Razlaz Violete i Alfreda glavna je tema ogovaranja. Violeta dolazi u pratnji barona Dufola, a i Alfred je tu. On misli da ga je Violeta napustila zbog barona i on mu besno prebacuje u igri kartama. U nameri da zaštiti Alfreda od baronovog besa ona ga nagovara da ode. Skriva od njega pravi razlog što ga je ostavila i laže da je zbog ljubavi prema baronu. On je pred svima optužuje da je bila sa njim samo iz koristi i poziva sve da mu budu svedoci da joj on plaća za njene usluge. Baca joj u lice novac koje je osvojio u kartama. Svi su ogorčeni njegovim postupkom i osuđuju ga, baron ga izaziva na dvoboj, a pojavljuje se i Žorž Žermon koji govori da je nedostojan onaj koji „čak i u besu povredi ženu“. Violeta Alfreda moli da joj oprosti i da će jednom znati kakvu žrtvu ona čini i tada će sve shvatiti.
Čin treći uredi
Violetina spavaća soba. Teško bolesna od tuberkuloze, Violeta je sama i napuštena od sviju. Kraj nje je samo Anina. Dolazi doktor Granvil i ubeđuje je da će ozdraviti, ali ona zna da to nije istina. Dobija pismo od Žorža Žermona, koji poručuje da je baron ranjen, a da je Alfred u bekstvu. On joj obećava da će mu sve reći i da je čeka bolja budućnost. Ona je očajna, u strahu da će umreti sama, da na grob jedne posrnule žene niko neće staviti ni cvet. No, Alfred se pojavljuje i, pošto mu je otac sve objasnio, oprašta joj. Violeta i Alfred govore o novom životu koji ih čeka. Ali, za Violetu je kasno i ona umire na rukama voljenog Alfreda.
Poznate muzičke numere uredi
- Zdravica „Pijmo, nek' pesma nam bude u duši“ (ital. Libiamo ne'lieti calici), prvi čin.
- Violetina arija „Oh, možda je on“ (ital. Ah! Fors'e lui), prvi čin.
- Alfredova arija „Kad nisam kraj nje“(ital. Lunge da lei), drugi čin.
- Žoržova arija „Zar ti više nije drag“ (ital. Di Provenza il mare, il suol), drugi čin.
- Igra andalužanki i matadora, drugi čin.
- „Pozvah ga ja da dođe“ (ital. Invitato qui seguirmi), finale drugog čina.
- Violetina arija „Zbogom, dani prošli“ (ital. Addio del passato), treći čin.
