LGBT historija antičkog Rima
Homoseksualnost u antičkom Rimu je dokumentovana u brojnim književnim delima, pesmama, grafitima i komentarima o seksualnim afinitetima pojedinih careva. Slikovne predstave su, s druge strane, ređe nego u antičkoj Grčkoj. Stavovi prema homoseksualnosti su se menjali tokom vremena i u zavisnosti od konteksta i varirali su od snažne osude do veoma otvorenog prihvatanja. U nekim provincijama homoseksualnost je važila za prostu činjenicu.
Prilikom bavljenja ovom temom treba imati na umu da se savremeni koncept homoseksualnosti ne može jednostavno preslikati na antičko društvo. Savremeni koncept biseksualnosti se čini da se sretao u većem broju slučajeva, mada ga, takođe, ne treba direktno pripisivati seksualnim praksama antičke kulture. Uprkos tome, već u komentarima antičkih autora je zabeleženo da su postojali muškarci koji su seksualno bili usmereni isključivo na druge muškarce.
Istorija uredi
Rana Rimska republika uredi
U periodu rane Rimske republike seks sa slobodnim muškarcima se kažnjavao čak i smrću prema zakonu poznatom kao Lex Scantinia. Nije poznato tačno vreme donošenja ovog zakona, iako ga zakonodavci citiraju nekoliko puta kasnije[1][2][3][4]. Izgleda, međutim, da se zabrana odnosila samo na neke oblike seksualnih kontakata, kao što je, na primer, pederastija, koja se smatrala grčkom praksom i kao takva bila je odbacivana. Zakon se, takođe, odnosio na slučajeve kada je slobodni građanin uzimao pasivnu ulogu u seksualnom odnosu. Zakon nije zabranjivao aktivnu seksualnu ulogu, kao ni seksualne odnose sa robovima.
Pozna Rimska republika uredi
Običaji Grka su postepeno bili prihvaćeni tokom poznog perioda Rimske republike, ali stvorio se i novi oblik istopolnih odnosa bitno drugačiji od grčke pederastije, ali razvijeni iz njih. Naime, muškarac, posebno pater familias, bio je imao je potpuni autoritet u rimskom društvu i često je uspostavljao odnos tipa gospodar-rob. Korišćenje robova za seks od strane gospodara smatralo se legitimnim, čak i kada bi to bilo protiv volje roba. Prema tome, za rimskog gospodara bilo je dopušteno da penetrira roba, ali nije smeo da dopusti da i sam bude penetriran. Seksualni odnosi sa robovima u antičkoj Grčkoj smatrani su sramnim i nedostojnim slobodnog čoveka.
Carstvo uredi
Pederastija je bila zabranjena i izgubila je svoju edukativnu ulogu mnogo vremena pre uspostavljanja carstva i namesto toga postala je oblik seksualne požude i praksa čistog zadovoljstva, veoma raširena u doba carstva. Konzervativci su je osuđivali, kao što su osuđivali i druge oblike pukog zadovoljstva. Tacit je, recimo, napadao "gymnasia et otia et turpes amores" (vežbanje, dokoličarenje i sramne ljubavi)[5].
U prvom veku Svetonije i Tacit beleže pojavu brakova između muškaraca, koje država nije mogla da sprečava, jer je brak bio privatni ugovor. Prvi zabeleženi takav slučaj bilo je venčanje cara Nerona sa drugim muškarcem. To je ponovio još dva puta[6]. Istoričar Edward Gibbon je 1776. godine potvrdio da je od prvih dvanaest careva samo Klaudije bio zainteresovan isključivo za žene[7]. Da jedino Klaudije nije imao muške ljubavnike navodi Svetonije u De vita Caesarum.
Ima brojnih primera u homoetotike u lirskoj književnosti. Rimski pesnici tog vremena su smatrali da su svi muškarci u nekom trenutku osećali privlačnost prema drugim muškarcima. Neki od pesnika koji su hvalili muške ljubavi su Katul, Horacije, Vergilije, Ovidije i dr. Petronije u svom Satyriconu opisuje carstvo i njegove običaje, često pominjući homoseksualne veze između njegovih ličnosti. Marcijal hvali uzvišenu ljubav prema dečacima, ne samo čisto seksualno zadovoljstvo. U anegdotskoj situaciji kada ga žena otkriva "u dečaku" i nudi mu "isto", on joj odgovara listom mitoloških ličnosti koji su imali muške ljubavnike, iako su bili oženjeni i odbija je, zaključujući time da jedina razlika leži u tome što ona ima dve vagine[8].
Pederatička praksa u Rimu dostiže svoj zenit u vreme vladavine cara Hadrijana, koji je ostao čuven, između ostalog, i po svojoj ljubavi prema grčkom dečaku, Antinoju. Nakon nesrećne smrti dečaka, car je podigao grad, Antinopolis na mestu gde se udavio, proglasio ga je za boga i podigao hramove širom carstva.
Car Elagabal je bio poznat po bojnim ljubavnicima i skandaloznim javnim uzimanjem pasivne uloge u seksu, kao i organizovanjem dva venčanja u kojima se venčao u ženskoj odeći. Postoji puno anegdota o njegovom seksualnom životu, kao na primer da su za njegovu gardu bili odabirani muškarci sa najvećim penisima[9].Car Filip Arabljanin, za koga se smatra da je prvi hrišćanski car, takođe je poznat po svojoj ljubavi prema dečacima.
Sa dolaskom hrišćanstva, odnos prema pederastiji, odnosno istopolnim odnosima se promenio i postao netolerantiji.
Uloge i preference uredi
Freska iz Pompeje, na južnom zidu svlačionice u javnom kupatilu.
Dok je u doba antičke Grčke i ranijih perioda antičkog Rima bilo uobičajeno da stariji muškarac ima aktivnu, a mlađi pasivnu ulogu u seksu od doba Rimskog Carstva postaje jasno da i odrasli muškarci uzimaju pasivnu ulogu. Marcijal opisuje primer u kome stariji muškarac dozvoljava robu da ima aktivnu ulogu[10]. Ranije se često smatralo da samo aktivni partner ima zadovoljstvo u seksualnom činu, dok se pasivna uloga poistovećivala sa ulogom žene i zato se smatrala nedostojnom. Svetonije beleži da je car Neron u pasivnoj ulozi u seksu sa Doriforom imitirao žensko vrištanje[11]. Muškarci koji su uzimali pasivnu ulogu optuživani su da često ulažu puno vremena u svoj fizički izgled, kako bi privukli partnere. Oni su često prikazivani u lošem svetlu, i nazivani kinaidos ili cinaedus, što su reči korišćene za evnuhe.
Pored redovnog opisivanja analnog odnosa, postoje svedočanstva da je oralni seks bio takođe čest. Tako, na primer, jedan grafit u Pompeji glasi. "Secundus falator rarus"[12]
Nasuprot Grčkoj, veliki penis se smatrao glavnim elementom privlačnosti. Petronije opisuje divljenje muškarcima sa velikim penisima u javnim kupatilima.
Subkultura uredi
Postoje neki znaci da je neki oblik homoseksualne subkulture počeo da se razvija u Rimu, mada se ona ne može uporediti sa savremenom subkuturom. U gradu je već oko 200. godine pre nove ere postojala ulica gde se razvijala muška prostitucija[13], specijalizovana za aktivnu ili pasivnu seksualnu ulogu. Drugi muškarci su tražili mornare u blizini delova blizu Tibra [14]. Javna kupatila su, takođe, bila mesta za nalaženje seksualnih partnera. Juvenal pominje da su muškarci češali glavu prstom u znak raspoznavanja.
Ženska homoseksualnost uredi
Već od prvog veka nove ere postoje izvori koji upućuju na mogućnost ženske homoseksualnosti. Ovidije poriče da je ženska homoseksualnost ikada postojala[15]. Kasniji komentari su, međutim, veoma neprijateljski i idu čak dotle da su neke žene ubijane od strane muževa u slučaju lezbejskih odnosa[16]. Marcijal, takođe, iako je uživao u različitim seksualnim iskustvima, imao je veoma negativan stav prema lezbejskoj ljubavi[17]. Na teritoriji Egipta nađeni su svici sa ljubavnim činima koje su napisane od strane žena sa svrhom da osvoje srce druge žene, što ukazuje na to da se ženska homoseksualnost susretala u drugim delova carstva i da van Rima, moguće, nije bila jednako oduđivana.
Moralni stavovi uredi
U ranim izvorima o Lex Scantinia, koji je donet između 225. i 149. godine pre nove ere, i kojim su se regulisali seksualni odnosi, uključujući i pederastiju, predviđena je smrtna kazna za slobodne muškarce koji stupaju u istopolne odnose[18] i ima podataka koji potvrđuju primenu ovog zakona u ranijem periodu. Pederastija je bila zabranjena u doba Republike i osuđivana kao znak grčkog životnog stila.
Tokom srednjeg perioda Republike homoseksualni odnosi su bili prihvatljivi ukoliko bi aktivni partner bio rimski građanin, a pasivni ili rob ili ne-Rimljanin. Odstupanje od ove norme bilo je osuđivano, ali, prema podacima, bez većih zakonskih posledica. Plaut i Marcijal opisuju brojna homoseksualna ponašanja, bez većeg moralisanja. S druge strane, postoji formalna optužba protiv C. Vibius Maximusa, rimskog oficira u Egiptu, zbog seksualnog odnosa sa mladim plemićem.
Juvenal osuđuje mnoge oblike homoseksualnosti kod muškaraca, i posebno kod Rimljana koji krišom uzimaju pasivnu ulogu. Muškarce koji javno uzimaju pasivnu ulogu Juvenal žali, ali ceni njihovu iskrenost i hvali pravu ljubav prema dečacima[19]. Javni govori obično osuđuju sve oblike homoseksualnosti. Kada je Julije Cezar bio ambasador kod Nikomeda IV, kralja Bitinije kružile su glasine da je imao vezu sa kraljem i da je stupao u seksualne odnose sa njim uzimajući pasivnu ulogu, što je korišćeno za političko diskreditovanje, ali nije imalo nikakve pravne posledice[20].
Nakon prihvatanja hrišćanstva negativan odnos prema homoseksualnosti je jačao, što je dovelo do kažnjavanja takvih odnosa smrću[21]. Prema nekim tumačenjima, prilike u kojima se odigrao solunski masakr 390. ukazuju na to da je i krajem 4. veka odnos prema homoseksualnosti bio pozitivan u nekim delovima društva, uprkos zakonskoj zabrani. Kada je popularni vozač zaprega uhapšen zbog seksualnih odnosa sa vojnim zapovednikom, građani Soluna su se pobunili i zahtevali njegovo oslobađanje. S druge strane, razlog za pobunu može biti i njegova popularnost, a ne priroda optužbe.
Povezano uredi
Izvori uredi
- ↑ Wilhelm Rein, Das Criminalrecht der Römer von Romulus bis auf Justinianus, 1844, p. 864
- ↑ Gisela Bleibtreu-Ehrenberg, Tabu Homosexualität - Die Geschichte eines Vorurteils, 1978, p.p. 187-188
- ↑ Joh. Frid. Christ. (1726), Historia legis Scantiniae
- ↑ Theodor Mommsen (1899), Römisches Strafrecht, p. 703
- ↑ Tacitus, Annales, 14.20
- ↑ Svetonije, The Lives of the Twelve Caesars – Nero – prevod na engleski
- ↑ Gibbon, The Decline and Fall of the Roman Empire
- ↑ Martial, Epigrammaton, XI.43 – tekst na latinskom.
- ↑ P. Fuentes, G. Carceles, R. Andres, I. Clúa, J.V. Aliaga, P. Alcaide. HOMO, toda la historia. Imperio romano. 1999. Ed. Bauprés
- ↑ Martial, 3.71.
- ↑ Suetonius, Nero, 29
- ↑ "Sekund retko dobro puši." - CIL 4, 9027; citirano prema Hubbard, Homosexuality, 423
- ↑ Plautus, Curculio, 482-84
- ↑ Pseudo-Vergil: Catalepton, 13
- ↑ Ovid:Metamorphosen, 9.669-797
- ↑ Seneca: Controversies, 1.2.23
- ↑ Martial, 1.90.
- ↑ Mommsen, Strafrect 703-704; pfaff, RE stuprum(1931); Berger, Dictionary (1953) s.v. lex Scantinia stuprum cum masculo’ Fantham, “Stuprum” (1991) 279-281; Ryan, “lex Scantinia” (1994) as recorded in Prostitution, Sexuality, and the Law in Ancient Rome, Thomas A.J. McGinn, New York: Oxford University Press, 1998
- ↑ Juvenal: Satire 2
- ↑ Suetonius: Gaius Julius Caesar, 2
- ↑ M. Hyamson, ed. and tr., Mosaicarum et romanarum legum collatio , London 1913 (reprint Buffalo, 1997), pp. Hyamson, ed and tr, Mosaicarum et romanarum legum collatio, London 1913 (reprint Buffalo, 1997), pp. 82-83. (Coll. leg. mos. et rom. 5.3.1-2) (Coll. leg mos. Et Roman 5.3.1-2)
