Heraklit
Heraklit iz Efesa (grč. Ἡράκλειτος ὁ Ἐφέσιος, oko 535–475. god. st. e.), poznat kao '"Mračni'" (grč. ὁ Σκοτεινός) jer mu je stil izražavanja bio teži za razumevanje, bio je presokratski grčki filozof i utemeljitelj tzv. efeške škole, rođen u gradu Efesu na maloazijskoj obali.
Heraklit je bio pripadnik efeške aristokratije, ali o njegovom se životu ne zna gotovo ništa. U svojim političkim učenjima, međutim, on je izraziti aristokrata te oštro istupa protiv demokrata i na jednom mestu odlučno traži da svaki pokret demosa treba "brže ugasiti no požar". Heraklit je bio prvi antički filozof koji je nastojao stvoriti zaokružen filozofski sistem te je snažno uticao na filozofsku misao Sokrata i Platona, ali i na pripadnike moderne razvojne filozofije. Sačuvano je oko 130 fragmenata njegovog spisa O prirodi (Περὶ φύσεως).
Večna promena uredi
Heraklitovo se učenje nadovezuje na materijalističko shvatanje sveta miletske filozofije i njenih poznatih predstavnika Talesa, Anaksimena i Anaksimandra. Proučavajući prirodu i nastojeći – kao i Milećani – da nađe zajednički prauzrok svemu što postoji, Heraklit je primetio da je sva priroda podvrgnuta stalnoj promeni, da na svetu "sve prolazi i ništa ne ostaje" (πάντα χωρεῖ καὶ οὐδὲν μένει – to barem kaže Platon u Crat. 402a, premda takvu izjavu ne nalazimo nigde u Heraklitovim fragmentima. Skraćena verzija ovog iskaza – "Sve teče" [πάντα ρεῖ] – nastala je tek kasnije i ne treba je pripisivati Heraklitu). To večno menjanje čitave prirode biva takvom brzinom da čovek "ne može ni u jednu reku da stupi dva puta" (fr. 49a), jer uvek pritiče nova voda, reka se pomakne, i tako on doduše stupa u nju, ali ne u istu. To neprestano menjanje, odnosno nastajanje i nestajanje, sadržava samo u sebi oštru protivrečnost: ono što biva istovremeno jeste, jer jeste nešto, a opet i nije, jer tek nastaje. U svakoj su stvari prema tome sjedinjene suprotnosti: "Jedno isto prebiva u nama: živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro; jer je ovo, kad se promeni, ono, a ono, kad se promeni, ovo" (fr. 88). Među tim suprotnostima traje neprestani sukob, jer jedan član suprotnosti nastoji da savlada drugoga: "Oni ne razumeju kako se ono što je u sebi suprotno samo sa sobom slaže: to je harmonija koja ka suprotnosti teži, kao kod luka i lire" (fr. 51).
Dakle, neprestana promena u svetu vrši se sukobom suprotnosti (κατ' ἐναντιότητα). U prirodi potom postoji večita borba i večno izmirivanje suprotnosti, prema tome – kaže Heraklit – "rat je otac svemu, svemu kralj: jedne je izneo kao bogove, druge kao ljude, jedne je učinio robovima, druge slobodnima" (fr. 53). Heraklit tako priznaje borbu protivrečnosti pokretnom silom svake promene i razvitka, a to je osnovna postavka dijalektike. Međutim, ta neprestana borba suprotnosti ne dovodi u svetu do nereda, nego se, naprotiv, suprotnosti u međusobnoj borbi konačno izmiruju i stvaraju sklad, harmoniju (ἁρμονία).
Vatra uredi
Heraklitu je, dakle, uzrok svega promena. Ali sve se menja time što gori: "Svet ovaj, isti za sve, nije stvorio nijedan bog i nijedan čovek, nego je uvek bio i jeste i biće vatra večno živa, koja se s merom pali i s merom gasi" (fr. 30). Tako Heraklit ne shvata samu promenu kao bitak, kao apsolutan i apstraktan princip, iz kojega se sve razvilo, nego uzima, kao i Milećani, materijalni bitak, a to je vatra (τὸ πῦρ). Sve što postoji biva menjanjem vatre, koja neprekidno prelazi iz jednog stanja u drugo. Dva su procesa u kojima se vatra pretvara u sve i sve ponovo vraća u nju. Zgušnjivanjem vatra prelazi najpre u vodu, a ova u zemlju: to je "put prema dole" (ἡ κάτω ὁδός). Onda se opet zemlja razređuje do vode, a voda se raspline u paru, tj. vatru: to je "put prema gore" (ἡ ἄνω ὁδός). Tako se svet menjanjem materije, njenim prelazom iz tvrdoga stanja u tečno i plinovito i obratno, neprestano stvara i propada. To je Heraklit izrazio rečima: "Sve je razmena za vatru i vatra za sve, kao roba za zlato i zlato za robu" (fr. 90). Vatru je Heraklit uzeo kao bitak pre svega jer nam čulno iskustvo govori da vatra "živi" trošeći, paleći i preobraćajući u sebe različite tvari: samoopstanak vatre tako zavisi od "borbe" i "napetosti". Vatru naziva Heraklit "oskudicom i sitošću" – ona je, drugim rečima, sve ono što jeste, ali ona je to u stalnom stanju napetosti, borbe, nezasitosti, paljenja i gašenja (fr. 65).
Logos uredi
Prelaz materije iz jednoga stanja u drugo ne događa se slučajno, nego se vrši po stalnoj zakonitosti, u izvesnim granicama i u određenom vremenu. Taj opšti zakon, koji vlada u dijalektičkom razvitku materije, naziva Heraklit različitim imenima – sudbina (εἰμαρμένη), nužnost (ἀνάγκη), pravda (δίκη) i slično – ali najčešće "logos" (λόγος), koji bi se mogao izraziti kao "svetski um", a sve je to zapravo ona "večno živa vatra" (πῦρ ἀείζωον), koja upravlja svetom kao munja. Čovekov um samo je momenat tog opšteg uma, a um i svest u čoveku jeste vatreni element: "suva duša je najmudrija i najbolja" (fr. 118).
Heraklitov doprinos filozofiji je ogroman. Pre svega, on se sastoji u shvatanju jedinstva u mnoštvenosti i razlike u jedinstvu. Suprotnosti su kod njegovog prethodnika Anaksimandra bile predstavljene tako da zadiru jedna u drugu i da stoga redom plaćaju kaznu za taj izgrednički čin, čin nepravde. Kod Heraklita, pak, sukob suprotnosti je od suštinskog značaja za bivstvovanje Jednog: Jedno je istovremeno i jedno i mnoštvo, ono je istost u razlici, jedno u mnoštvu, identitet u razlici. Heraklit je došao do istinskog filozofskog poimanja Jednog kao onog što je suštinski množina, premda nije dostigao shvatanje supstancijalne misli, Aristotelove νόησις νοήσεως ("misao misli"). Ipak, on je prvi istinito utvrdio da otelotvoren život podrazumeva promenu i da je čisto materijalan, neorganski univerzum fizički nemoguć, a ako bi i bio fizički moguć, on nije racionalno moguć: u najmanju ruku, nikakva funkcija takvog univerzuma ne bi se mogla utvrditi. Ideja o materijalnom univerzumu u kome je prisutan život nužno zahteva, s jedne strane, heraklitovsku promenu i, s druge, ono što se menja. Tako se ostvaruje i heraklitovska istost u razlici.
Heraklit je svojim učenjem o neprestanoj promeni i kretanju materije, o borbi i izmirivanju suprotnosti postao začetnikom dijalektike. Njegov je uticaj bio veoma jak na dalji razvoj filozofske misli u antici, ali i mnogi kasniji mislioci, na primer Hegel, izgradili su svoje nazore upravo na osnovnim načelima mračnog filozofa iz Efesa. Heraklitova se misao nalazi i u temeljima razvojne filozofije, koja ontološku realnost poistovećuje s promenom, odnosno promenu smatra samim bitkom.
Vanjske veze uredi
- Heraclitus Arhivirano 2006-07-09 na Wayback Machine-u at the Internet Encyclopedia of Philosophy
- Heraclitus Fragments in Greek (Unicode) and English
- Heraclitus: The Complete Fragments, William Harris (translator), Greek and English (DK numbers) with commentary (PDF file)
- Fragments of Heraclitus parallel Greek with links to Perseus, French, and English (Burnet) includes Heraclitus article from Encyclopædia Britannica Eleventh Edition
- Heraclitus Bilingual Anthology (in Greek and English, side by side)
- Heraclitus Arhivirano 2007-10-11 na Wayback Machine-u at Washington State University (selected fragments)
- The Flux and Fire Philosophy of Heraclitus (essay)
- John Burnet Early Greek Philosophy Arhivirano 2004-02-11 na Wayback Machine-u brief analysis of the fragments
- Tom Bearden Fourth Law of Logic Arhivirano 2007-01-11 na Wayback Machine-u an approach to Heraclitus's change paradox
- Heraklit, Fragmenti Arhivirano 2007-06-28 na Wayback Machine-u izvod na srpsko-hrvatskom jeziku
|
Miletska škola : Tales · Anaksimandar · Anaksimen Pitagorejci : Pitagora · Alkmeon · Filolaj · Arhita · Timaj Efeška škola : Heraklit — Elejska škola : Ksenofan iz Kolofona · Parmenid · Zenon iz Eleje · Melis sa Samosa Pluralistička škola : Anaksagora · Empedokle — Atomisti : Leukip · Demokrit |