Finski građanski rat

Finski građanski rat (fin. Suomen sisällissota, kansalaissota, šve. Finska inbördeskriget) bio je rat između finskih proboljševičkih pristalica, tzv. Crvenih (fin. punaiset, šve. röda, Socijaldemokratska partija Finske koju je vodilo Narodno zastupništvo Finske), i vladinih antisocijalista Belih (fin. valkoiset, šve. vita), kojima je zapovedao baron Manerhajm.

Finski građanski rat
Segment prvog svetskog rata
Ruševine u Tampereu tokom građanskog rata
Datum 27. januar – 15. maj 1918. Lokacija Finska Ishod . pobeda finske Bele garde, prestanak ruskog vojnog prisustva, nemačko prisustvo do 11. novembra 1918.
Sukobljene strane
Finska *Bela garda Nemačko carstvo Švedski dragovoljci Estonski dragovoljci Poljski dobrovoljci	Finska SRR *Crvena garda Ruska SFSR
Komandanti i vođe
Karl Manerhajm	Ali Altonen
Snage
80.000-90.000 Finaca 13.000 nemačkih vojnika 500-1.000 švedskih vojnika 1.737 poljskih vojnika	80.000-90.000 Finaca 7.000-10.000 ruskih vojnika
Žrtve i gubici
Beli: 3.414 poginulih u borbama 1.400-1.650 smaknutih 46 nestalih 4 umrla u logorima Nemci: 450-500 poginulih u borbama Ukupno: 5.300-5.600 žrtava	Crveni: 5.199 poginulih u borbama 7.000-10.000 smaknutih 2.000 nestalih 11.000-13.500 umrlih u logorima Ukupno: 27.400-33.100 žrtava

Trajao je od 27. januara do 15. maja 1918. godine.

Pristalice Crvenih bili su uglavnom među industrijskim i poljodelskim radnicima, a podupirala ih je Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika. Beli su pristalice imali potporu među seljaštvom te srednjim i višim slojem, posebice među gornjim slojevima finskih Šveda. Potporu su imali iz Nemačkog carstva. Crveni su imali sedišta u gradovima i industrijskim središtima južne Finske, a Beli su nadzirali centralnu i severnu Finsku koja je bila više seoska. Pobedili su Beli.

Ukupno je poginulo 37.000 ljudi od 3 miliona stanovnika.

Istorijska pozadina

Finska je bila autonomno vojvodstvo ujedinjeno s Ruskom imperijom deklaracijom finskog parlamenta od 1809. godine. Okolnosti prvih decenija 20. veka omogućile su im da pođu u borbu za nezavisnost. Rusija je bila iscrpljena unutarnjim nemirima i višedecenijskim ratovima. Kad je marta 1917. zbačena vlast cara Nikolaja II, finski parlament doneo je odluku kojom se izvršna vlast prenosi na postojeći finski parlament. Ruska vlada pod vodstvom Aleksandra Kerenskog nije priznala tu odluku nego je u jesen 1917. raspisala nove izbore. Finski socijalisti koji su na izborima izgubili većinu, nisu priznali valjanost tih izbora. U novembru iste godine, boljševici koje je vodio Vladimir Iljič Lenjin, podigli su revoluciju u Rusiji i preuzeli vlast. Prvi svetski rat protiv Nemačke doveo je Rusiju u teško stanje, na frontu poraz za porazom. Iscrpljenost i nezadovoljstvo bili su prilika koju Finci nisu propustili. Finski parlament (landtag) koji je vodio P. E. Svinhuvud proglasio je 6. decembra 1917. punu samostalnog Finske, koja je dotad bila autonomno, Veliko Vojvodstvo Finska. Sovjet Narodnih Komesara u Moskvi odmah je prihvatio nezavisnost Finske. Dana 4. januara 1918. Sovjeti su i službeno priznali nezavisnost Finske.

Rat

Stvari su se odmah zakomplikovale podelom unutar Finaca. Da bi se održao red, desničarske stranke osnivale su "zaštitne odrede" a levičari su odgovorili s crvenom gardom. Dana 26. januara, Karl Manerhajm preuzeo je komandu nad belim zaštitnim odredima koje je senat proglasio regularnom finskom vojskom. Dan kasnije, 27. januara, Manerhajim je započeo s razoružavanjem ruskih garnizona u zapadnoj Finskoj bez većih problema. Crveni u tom delu zemlje nisu se protivili toj operaciji, pa je zapadna i severna Finska pala u ruke belih. Tako je Vasa postao glavni grad za vreme građanskog rata.

Bez da je znao nešto o događajima na zapadu zemlje zapovednik crvene garde u Helsinkiju izdao je istoga dana zapoved za hapšenje finske vlade, a vlast je preuzeo Finski narodni komesarijat. Počela je revolucija. Komesarijat je proglasio 28. januara Finsku Socijalističku Radničku Rrepubliku, ali je većina senata uspela da pobegne u Vasu. Sukobili su se radikalni socijalisti koji su bili pristalice ruskih boljševika i vladini antisocijalisti. Crveni su kontrolisali južni deo zemlje a Beli zapadni i severni deo Finske.

U Finskoj je od ranije delovao tajni pokret za osamostaljenje Finske. Pokret je potajno poslao u Nemačku gotovo 2000 mladića na vojno obrazovanje. Već sredinom februara 1918. uvežbani Lovački bataljon vratio se pod zapovedništvo Manerhajma, što je Belima donelo osetno pojačanje. Sredinom marta general Manerhajm krenuo je s Belom gardom (Finski zaštitni korpus) u protivofanzivu. Cilj ofanzive bio je oslobađanje Tammerfors (Tamperea)a kao jakog uporišta Crvenih. Već 4. aprila pao je Tampere, a Beli su odmah uveli preke sudove i masovno se obračunali s pobeđenima. Snagama Belih potporu je dala Nemačka koja je istovremeno bila i zaraćena strana u Prvom svetskom ratu. Car Vilhelm II Nemački poslao je finskoj Beloj gardi pomoć. Već 3. marta iskrcale su se prve jedinice Istočne divizije kod Hangea (luke koju su Sovjeti posle tražili za sebe iz strateških razlofa, i koju su dobili). Dana 3. aprila 1918. iskrcan je ostatak divizije. Nakon teških borbi, Nemci i Manerhajmove snage od 16.000 ljudi 13. aprila zauzele su Helsingfors (Helsinki). Nakon kapitulacije Crvenih u Helsinkiju, Revolucionarni narodni komesarijat otišao je u Viborg. Nakon Helsinkija nemačke snage nastavile su napredovanje i nakon zauzimanja Lahtija spojile se sa snagama Belih sa zapada. Nakon teških borbi 23-29. aprila, Beli su zauzeli i Viborg. Konačno 5. maja kapitulirale su i zadnje snage crvenih kod Pitisa i time su završile ratne operacije.

General Manerhajm ušao je 16. maja svečano sa svojim trupama u Helsinki i time je rat okončan. Poginulo je 3400 Crvenih i 3100 Belih, 600 Rusa i 300 Nemaca. U teroru koji je sprovođen nakon rata streljano je više od 7000 Crvenih, a u logorima je još, od gladi i bolesti, pomrlo više od 11.000 ljudi.

Važne bitke ovog rata bile su bitka za Tampere, bitka za Viborg, bitka za Lahti, bitka za Helsingfors.

Stanje neposredno posle rata

Nemačka intervencija uticala je na odluku finskih konzervativnih snaga kad su izabirali ustavnog monarha. Prvo je ponuđeno nemačkom kraljeviću Fridriku iz dinastije Hesen. No to je bilo u zadnjih nedelja Prvog svetskog rata. Za mesec dana Centralne su sile molile za mir. Car Vilhelm je abdicirao te je izgledalo sigurno da pobednička Antanta neće blagonaklono gledati na nemačkog princa na finskom prestolu. Fridrik je stoga abdicirao već 14. decembra.

Iako je general Manerhajm, u načelu, bio za to da Finska uđe u Beli savez za rušenje Sovjetskog Saveza koji je iz Pariza organizovalo Rusko veće u egzilu i neke zapadnoeuropske sile, Finska je odbila zahtev da Bela kontrarevolucionarna vojska koristi finsku teritoriju za napad na Petrograd, jer Rusko veće u egzilu nije želelo da garantuje finsku nezavisnost. Versajskim mirom iz juna 1919. Finskoj je priznata nezavisnost, a već u julu finski je parlament prihvatio republikansko uređenje države.

Literatura

• Arimo, Reino (1991), Saksalaisten sotilaallinen toiminta Suomessa 1918, Pohjois-Suomen Historiallinen Yhdistys, ISBN 951-96174-4-2.
• Manninen, Ohto (1993), Itsenäistymisen vuodet 1917–1920, II. Taistelevat osapuolet, pp. 96-177, VAPK-kustannus, ISBN 951-37-0730-X.
• Paavolainen, Jaakko (1966), Poliittiset väkivaltaisuudet Suomessa 1918, 1 Punainen terrori
• Upton, Anthony F. (1980b), The Finnish Revolution 1917–1918. University of Minnesota Press, Minnesota, ISBN 0-8166-0905-5.
• Westerlund, Lars (2004a), Sotaoloissa vuosina 1914–1922 surmansa saaneet, VNKJS 10/2004, ISBN 952-5354-52-0.
• Westerlund, Lars (ed.) (2004c), Venäläissurmat Suomessa 1914-1922, 2.2. Sotatapahtumat 1918-1922. VNJK 3/2004, ISBN 952-5354-45-8.

Spoljašnje veze

Finski građanski rat na Wikimedijinoj ostavi

• (eng.) History.com Germans capture Helsinki, Finland