Filozofija religije
Filozofija religije je grana filozofije koja se bavi promišljanjem religijskih problema i pojmova (npr. postojanje, nužnost, sudbina, stvaranje, greh, pravda, milost, iskupljenje, bog[1]) i njihovim značajem za filozofiju.[2]
Filozofija religije razmatra pitanja koja se tiču postojanja boga, besmrtnosti duše, problema zla i patnje, te odnosa između religije i drugih sistema vrednosti kao što su nauka, etika i tome slično[3].
Razvoj uredi
Tokom istorije, mnogi filozofi su promišljali religijske pojmove sa filozofskog stanovišta. Filozofija religije se tradicionalno smatrala delom metafizike. Aristotel u svojoj Metafizici govori o nepokrenutom pokretaču da bi označio ono što je uzrok svem kretanju, a samo nije pokrenuto. Ovaj izraz se kasnije, a posebno u srednjevekovnoj filozofiji, koristio za boga.
U srednjem veku su formulisani mnogi dokazi za postojanje boga, kao što su pet načina Tome Akvinskog ili Anselmov ontološki dokaz. Takvi dokazi izgubili su svoje opšte važenje od 18. veka, iako još uvek utiču na neke filozofe.[1]
Nemački filozof Imanuel Kant je podvrgao temeljnoj kritici srednjevekovne dokaze o postojanju boga. Kant smatra da o sferi transcendentalnog (o bogu, besmrtnosti duše, itd.) možemo imati samo neke ideje i uverenja, ali ne i teorijsko znanje, jer u pokušaju da ih umski odredimo nužno se zaplićemo u protivrečja, u „antinomije čistog uma“. Neprihvatanje ove agnostičke pozicije, prema Kantu, neizbežno vodi u razne oblike dogmatizma.[4]
Od Fojerbaha u filozofskom promišljanju religije postoji tendencija koja se usredsređuje na socijalnu i antropološku dimenziju verskih uverenja, ili ih tretira kao manifestaciju različitih političkih težnji.[1]
Filozofija religije je kao zasebna filozofska disciplina zasnovana u 20. veku.
Odnos sa srodnim oblastima uredi
Problem zasnivanja filozofije religije je ispočetka povezan sa njenim odnosom prema srodnim disciplinama koje takođe izučavaju ovu oblast. Tu se posebno izdvaja:
- odnos filozofije religije prema filozofiji;
- odnos filozofije religije prema teologiji;
- odnos filozofije religije prema sociologiji religije;
- odnos filozofije religije prema religijskim filozofijama;
Filozofija i religija uredi
Filozofija i religija su dve forme duha koje imaju jedinstveni misaoni predmet (apsolutna osnova svega), ali različite načine odnosa prema tom predmetu. Filozofija počiva na pojmovnom, a religija na predstavnom mišljenju. Stoga, filozofija može uzeti religiju za svoj misaoni predmet.[5]
Filozofija religije i religijska filozofija uredi
Filozofija religije se često meša sa religijskom filozofijom, filozofijom koja je inspirisana i usmeravana religijom, poput budističke, hrišćanske ili islamske filozofija. Međutim, filozofija religije je razmišljanje o religiji kojim se neko može baviti nezavisno od toga da li je vernik ili nevernik.[6]
Temeljna pitanja uredi
Filozofija religije postavlja pitanje da li su religijski pojmovi zasnovani ili se primenjuju prosto metaforički; ima li uopšte smisla govoriti o stvaranju, volji, znanju, dobroti, milosti, ili postojanju jednog ili mnoštva?[1]
Neka od temeljnih pitanja filozofije religije su[7]:
- Postoji li bog? Ako da, kakav je on ili ona?
- Imamo li dušu? Ako da, živi li ona i nakon smrti tela?
- Događaju li se čuda?
- Trebamo li religijski diskurs shvatati doslovno?
- Je li sudbina samo stvar sreće?
- Zašto na svetu postoje patnja i zlo?
- Šta je religijsko iskustvo i šta nam ono može poručiti?
- Kako se religija može povezati sa naučnim pogledom na svet?
- Mora li svet imati smisla?
Pojam boga uredi
Temeljno pitanje filozofije religije "Šta je bog?" se često postavlja i u obliku pitanja "Koje je značenje reči bog?". Za razliku od teologije koja aksiomatski podrazumeva postojanje boga, filozofija religije istražuje epistemološku i logičku zasnovanost religijskih tvrdnji. Shvatanja o prirodi boga se najčešće dele na:
- monoteistička (da je bog jedan),
- politeistička (da je više bogova) i
- panteistička (da je bog priroda).
Međutim, jednom kad se uvede opis vrhovnog bića ostaje problem da se iznađe makar jedan razlog za pretpostavku da postoji bilo šta što odgovara tom opisu.[1]
Postojanje boga uredi
Drugo bitno pitanje za filozofiju religije je "postoji li bog?" Osnovne pozicije povodom postojanja boga su:
- teizam - verovanje u postojanje jednog boga, koji je svemoguć, sveznajući i savršeno dobar i koji deluje u svetu koji je stvorio;
- politeizam - verovanje u postojanje više bogova;
- deizam - verovanje u postojanje boga, koji posle čina stvaranja sveta ne deluje u svetu koji je stvorio;
- panteizam - verovanje u boga koji prožima prirodu i nalazi se u svim njenim delovima, boga koji je amoralni, bezlični apsolut;
- ateizam - neverovanje u božanstva;
- agnosticizam - ubeđenje da se postojanje božanstava ne može utvrditi niti dokazati.
Dokaze za i protiv postojanja boga vekovima su razvijali filozofi, teolozi i drugi mislioci. Do sada su se iskristalisali sledeći dokazi za božiju egzistenciju:
- Kosmološki dokaz dokazuje da postoji „prvi uzrok“ ili „prvi pokretač“ svih stvari koje su uzrokovane ili pokrenute, a to je bog.
- Teleološki dokaz (grč. τέλος - cilj, svrha) se zasniva na tome da u prirodi postoji svrhovitost. Svrhovitost svemira nužno pretpostavlja um koji postavlja svrhe, a to je bog.
- Nomološki dokaz (grč. νόμος - zakon) navodi da je svet harmonijski uređena celina u kojoj sve stvari stoje u međusobnim odnosima, koji su normirani zakonima. Ta zakonitost nužno pretpostavlja um, koji je bog.
- Ontološki dokaz (grč. τό ον - biće) se temelji na tome da pojam boga kao najsavršenijeg bića nužno uključuje i njegovo postojanje, odnosno da božija esencija nužno uključuje i božiju egzistenciju. Ontološki dokaz ima više različitih formulacija: Anselmovu, Bonaventurinu, Dekartovu, Lajbnicovu, itd.
- Idejni dokaz je dokaz iz nužnih i večnih istina. A večne i nužne istine mogu postojati samo u nekom misaonom biću koje je večno i nužno.
- Moralni dokaz navodi da postojanje objektivne moralnosti zavisi od postojanja najvišeg zakonodavca.
- Etnološki dokaz je dokaz opšteg uverenja ljudskog roda, koji navodi da su svi narodi imali pojam boga.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Filozofija religije, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
- ↑ „Uvod u filozofiju religije, Filozofski fakultet u Beogradu”. Arhivirano iz originala na datum 2008-09-30. Pristupljeno 2011-03-28.
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica philosophy of religion. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
- ↑ Nikola Skledar, Filozofija religije Imanuela Kanta[mrtav link]
- ↑ „Filozofija religije, Filozofski fakultet u Novom Sadu”. Arhivirano iz originala na datum 2008-10-04. Pristupljeno 2011-03-28.
- ↑ Evans, C. Stephen (1985). Philosophy of Religion: Thinking about Faith. InterVarsity Press. str. page 16. ISBN 0877843430.
- ↑ Mel Thompson, Filozofija religije, Zagreb, 2003. ISBN 953-6348-92-6
Literatura uredi
|
|
