Dejan Stanković

Dejan Stanković (Beograd, 11. septembar 1978) je umirovljeni srpski fudbaler i reprezentativac te aktualni trener. Trenutno je trener Crvene Zvezde. Posle povlačenja Save Miloševića postao je kapiten nacionalnog tima, prvi kapiten reprezentacije Srbije. Do oktobra 2010. za reprezentaciju je odigrao 99 utakmica i postigao 15 golova.

Dejan Stanković
Дејан Станковић

Lični podaci
Puno ime	Dejan Stanković
Datum rođenja	11. rujna 1978.
Mjesto rođenja	Beograd, SFR Jugoslavija (danas Srbija)
Nacionalnost	Srbin
Državljanstvo	jugoslavensko (1978 - 1992) srpsko-crnogorsko (1992 - 2006) srpsko (2006 - )
Visina	1.81m
Nadimak	Deki
Pozicija	vezni igrač
Informacija o klubu
Trenutni klub	u mirovini
Omladinski pogoni
1992 - 1994	FK Crvena zvezda
Profesionalni klubovi*
Godine Klub Uta. (gol.) 1994 – 1998 Crvena Zvezda 85 (30) 1998 - 2004 S.S. Lazio 137 (22) 2004 - 2013 Inter Milan 231 (42)
* Nastupi i golovi u profesionalnim klubovima koji se računaju samo za službene utakmice i tačni su do 25.6.2012.

U svojoj karijeri je osvojio prvenstva Jugoslavije (1995) i Italije (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010.), kup Jugoslavije (1995, 1996. i 1997) i Italije (2000, 2004, 2005, 2006 i 2010), Superkup Italije (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 i 2010), Kup pobednika kupova (1999) i Ligu šampiona (2010). Učestvovao je na Svetskim prvenstvima 1998. , 2006. i 2010. i Evropskom prvenstvu 2000.

Crvena zvezda

Dejan Stanković je rođen u Beogradu 11. septembra 1978. u porodici Borislava i Dragice Stanković, a odrastao je u Zemunu. Otac Borislav je igrao za OFK Beograd, majka Dragica je bila član ekipe Sloga iz Zemuna. Dejan je sa 7 godina počeo je da igra za lokalni klub Teleoptik nakon što je počeo igračku karijeru u Radničkom iz Nove Pazove. Tu ga zapazio Branko Radović, trener kadeta Crvene zvezde i preporučio svom kolegi Tomi Milićeviću. Dejan je sa 14 godina prešao u Crvenu zvezdu i prošao njene omladinske timove. Sa Stankovićem su trenirali mnogi danas poznati igrači poput Nikole Lazetića i Nenada Lalatovića, a trenirao ih je Vladimir Petrović Pižon.

U seniorski tim je prešao sa 16 godina u sezoni 1994/1995. kod trenera Ljupka Petrovića. Za Crvenu zvezdu je debitovao u meču protiv OFK Beograda, u kom je Crvena zvezda slavila 2:1. Svoj prvi gol u crveno-belom dresu postigao je 1995. protiv Budućnosti iz Podgorice i oborio rekord Dragana Džajića koji je do tada bio najmlađi strelac u klupskoj istoriji. Stanković je sa Zvezdom te sezone igrao na 7 utakmica i osvojio duplu krunu.

Sledeće sezone FK Partizan je osvojio Prvenstvo Jugoslavije, dok se Crvena zvezda morala zadovoljiti Kupom. Stanković je ukupno je dao četiri gola na 24 utakmice.

U Kupu pobednika kupova 1996/1997. Crvena zvezda se 1. kolu susrela sa nemačkim Kajzerslauternom, osvajačem duple krune u Nemačkoj. Kajzerslautern je slavio 1:0 na domaćem terenu. Stanković je revanš 26. septembra 1996. započeo na klupi, a ušao je u igru na početku drugo poluvremena. Prvi i jedini gol u regularnom toku utakmice Stanković je postigao sa oko 20 metara u 54. minutu. Kako je u ukupnom skoru rezultat bio 1:1, igrali su se produžeci, a Stanković je postigao još jedan gol u 6. minutu produžetka iz voleja sa ivice šesnaesterca. Zoran Njeguš i Miodrag Pantelić su postavili konačnih 4:0 za Crvenu zvezdu. Crvena zvezda se u sledećem kolu srela sa Barselonom, kasnijim osvajačem ovog takmičenja, i poražena je ukupnimm rezultamo 4:2 (1:3 u gostima i 1:1 na domaćem terenu). U domaćem prvenstvu Partizan je ponovo postao šampion, dok je Crvena zvezda ponovo osvojila kup. Postigao je 10 golova na 26 utakmica.

Stanković je 1997. postao najmlađi kapiten Crvene zvede i najbolji fudbaler u domaćem prvenstvu. Postigao je 15 golovana 28 utakmica, ali je ipak Crvena zvezda ostala bez oba trofeja, pošto je FK Obilić posvojio prvenstvo, a Partizan kup.

Selektor Jugoslavije Slobodan Santrač je pozvao Stankovića za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je postigao dva gola za pobedu 3:1. Uz saigrača iz Crvene zvezde Pericu Ognjenovića, Stanković je bio jedini igrač iz nacionalnog prvenstva. Odigrao je 3 utakmice na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, a u utakmici protiv Nemačke je zasmetao nemačkom golmanu Andreasu Kepkeu, pa se centaršut Predraga Mijatovića pretvorio u vodeći gol za Jugoslaviju (utakmica je završena 2:2).

Dobre igre su skrenule pažnju italijanskog vicešampiona Lacija, koji je tog leta pravio tim snova za sledeću sezonu. Lacio su te sezone pojačali Siniša Mihajlović, Marselo Salas, Serđo Konsisao i Kristijan Vijeri. Predsednik rimskog kluba Serđo Kranjoti je izdvojio 24 miliona nemačkih maraka za Stankovića.

Lacio

Stanković u dresu Intera

Stanković je uspeo da stekne poverenje trenera Svena Gorana Eriksona i već na debiju protiv Pjačence Stanković je postigao pogodak. Izborio je mesto u startnoj postavi u konkurenciji Pavela Nedveda, Serđa Konsisaoa, Ivana de la Penje i Matijasa Almeide. Ipak, moćni Laciov tim je u poslednjem kolu prepustio titulu Milanu, ali je uspeo da osvoji poslednji Kup pobednika kupova 1999. pobedom na Majorkom i Superkup Evrope pobedom nad Mančester junajtedom. Stanković je na 41 utakmica za Lacio postigao 9 golova. Ipak, Lacio je sledeće sezone uspeo da osvoji titulu nakon 26 godina čekanja.

Učestvovao je na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, na kom je Jugoslavija zaustavljena u četvrtfinalu.

Nakon odlaska trenera Eriksona na mesto selektora Engleske početkom 2001. i dolaska novog trenera Dina Zofa, Stankovićeva forma je počela da slabi. Novi trener Fiorentine Roberto Manćini je želeo da dovede u tim Stankovića i Mihajlovića, ali do toga nije došlo. Zof je podneo ostavku zbog loših rezultata na početku sezone 2001/2002, a zamenio ga je Alberto Zakeroni. Lacio je tih sezona bio u finansijskim problemima zbog skandala sa glavnim sponzorom prehrambenom kompanijom Ćirio, a takođe je patio zbog loših poslovnih poteza, kao što je dovođenje Španca Gaiske Mendijete. I dok je klub beležio loše rezultate, Stanković je iskoristio poverenje Zakeronija i postigao nekoliko važnih golova.

I kod novog trenera Lacija Roberta Manćinija Stanković je bio standardan prvotimac i postigao je 8 golova na 38 utakmica. Prvi deo sezone 2003/2004 je igrao za Lacio na 27 utakmica i postigao 4 gola. Pošto su svi finsnsijski jači timovi u Italiji znali da će finansijski oslabljeni Lacio morati pustiti Stankovića pre ili kasnije, nekoliko klubova se borilo da ga dovedu u svoje redove. Torinski Juventus je bio vrlo zainteresovan za Stankovića i on je bio blizu prelaska u klub, ali se na kraju odlučio za Inter, verovatno zato što je Roberto Manćini u januaru postao trener tog kluba, i potpisao je ugovor na četiri godine. Stanković se odrekao dela para u korist Lacija.

Inter

Dejan Stanković u dresu Intera

Dolazak Stankovića i Adrijana je popunio prazninu koja je nastala odlaskom Ernana Krespa i Klarensa Sedorfa. Prvi meč za Inter Stanković je odigrao 1. februara 2004. protiv Sijene (4:0), a prvi gol je postigao 21. februara 2004. u porazu od gradskog rivala Milana 3:2. Ukupno je dao 4 gola na 14 utakmica u prvenstvu i 2 u kupu. Inter je tu sezonu završio na 4. mestu i izborio plasman u Ligu šampiona, uz samo jedan poen više od petoplasirane Parme.

Sledeće sezone Inter je završio na trećem mestu, uz 18 pobeda i čak 18 nerešenih susreta, uz samo dva poraza. Ipak, klub je uspeo da osvoji Kup Italije, pobedom na Romom u finalu. Stanković je postigao ukupno 6 golova na 47 utakmica odigranih za Inter te sezone.

Inter je konačno osvojio skudeto sledeće sezone, nakon što je Juventusu oduzeta titula zbog skandala sa nameštanjem utakmica. Klub je odbranio i kup, opet pobedom nad Romom. Dejan je uspesima Intera doprineo sa 6 golova na 38 utakmica.

Na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj, Dejan Stanković se uklopio u sivilo tima koji je zauzeo razočaravajuće poslednje mesto. Nakon prvenstva novi selektor Havijer Klemente je izvršio smenu generacije, a Stanković je postao prvi kapiten Srbije, nakon razlaza Srbije i Crne Gore. Prvu utakmicu kao kapiten je imao u pobedi nad Češkom 31. avgusta 2006. 3:1 u gostima, koja je bila organizovana kao oproštaj njegovog bivšeg saigrača iz Lacija Pavela Nedveda.

Kako je Juventus bio prebačen u Seriju B, a najveći rival Milan je bio kažnjen oduzimanjem 8 bodova pre početka prvenstva 2006-07, Inter je bio glavni favorit za osvajanje Skudeta. Pojačan Zlatanom Ibrahimovićem, Inter je bio ubedljiv i postavio je novi rekord u italijanskom fudbalu sa 17 uzastopnih pobeda. Stanković je na 45 utakmica postigao 16 golova, uključujući i oba gola protiv Katanije u Interovoj seriji pobeda. Novi ugovor sa Interom je potpisao 2. februara 2007, po kom bi Stanković ostao u klubu do 2010.

Inter je po drugi put odbranio titulu u sezoni 2007/2008. Odlaskom trenera Roberta Mančinija i dolaskom novog trenera Žozea Murinja, nastavak Stankovićeve karijere u Interu je pod znakom pitanja. Tokom leta, Stanković je pregovarao sa Juventusom oko transfera, ali do prelaska u Juventus nije došlo zbog protivljenja Juventusovih navijača njegovom dolasku i nedolasku Frenka Lamparda u Inter. Iako je Murinjo na početku sezone najavljivao da ne računa na Stankovića, Stanković je ostao standardan u ekipi Intera. Svoju 75. utkamicu u dresu reprezentacije protiv Francuske 11. decembra 2008. (1:2) Stanković je završio nakon samo 5 minuta igre, zbog povrede ligamenata kolena koju je zaradio u duleu sa Anrijem. Na teren se vratio 28. septembra u derbiju protiv Milana (0:1). U tekućoj sezoni za sada postigao 2 gola. Golom u derbiju protiv Rome (4:0) prekinuo je dugi niz utakmica na kojoj nije postigao gol, još od prvog kola sezone 2007/2008.

Nagrade

• Najbolji srpski fudbaler u 2010. godini. (Priznanje FSS Zlatna lopta)

Reference

Dejan Stanković na Wikimedijinoj ostavi