Wikipedija

Astrobiologija

 Nedovršeni članak Astrobiologija je u začetku. Možete pomoći Wikipediji tako da ga proširite.


Astrobiologija (ili takođe egzobiologija, ksenobiologija) je nauka koja proučava biologiju i prirodu svesti vanzemaljskog oblika života, kao i njegov nastanak, evoluciju i rasprostranjenost kao planetarnog fenomena sa ciljem razumevanja života na Zemlji, kao i budućnost života (bioloških sistema) u kosmosu-svemiru; vanzemaljski život i život na Zemlji u dalekoj budućnosti. Da bi odgovorila svim zahtevima koji se pred nju postavljaju astrobiologija je za kratko vreme postala jedinstvena zajednica istraživača, koja objedinjuje preko 110 različitih disciplina.

Elektronska mikroskopija fosilnih bakterija otkrivenih u antartičkom meteoritu ALH84001 1996. godine, za koji je utvrđeno da potiče sa Marsa.
Temeljni principi koji određuju delovanje astrobiologije
1. Kako je nastao i razvio se život?
2. Ima li života na drugim lokacijama u kosmosu?
3. Kakva je budućnost života na Zemlji i izvan nje?

Osnivač ove grane biologije ili astronomije jeste poznati američki astrofizičar, filozof i književnik Carl Segan. Neka krucijalna pitanja na koja egzobiologija pokušava dati odgovor jesu:

  • da li je postojanje života upereno samo na planetu Zemlju, ima li inteligentnog života i izvan planete zemlje;
  • ako ga ima, kakvog li je oblika i dimenzije i da li je sposoban za komunikaciju na bilo kojoj razini sa nama ljudima sa planete zemlje.

Ova mlada multidisciplinarna nauka koja pokriva istraživanja; za nastanjivim okruženjima u našem Sunčevom sistemu, naseljivim planetama van njega i dokaze o postojanju prebiotskih hemijskih elemenata. Takođe astrobiologija vrši laboratorijske i terenske studije o poreklu i ranom razvoju zemaljskog života i proučava mogućnosti prilagođavanja živih bića ekstremnim uslovima na našoj planeti i u kosmosu.

Zahvaljujući sve većem razvoju astrobiologija, zadnjih godina prikupljeno je mnoštvo novih podataka o ekstrasolarnim planetama [1] i malim telima Sunčevog sistema [2] što je značajno povećalo ljudska saznanja o nastanku i evoluciji planeta. Ali isto tako, astrobiologija nije pronašla nijedan dokaz da su inteligentna bića iz kosmosa ikada posetila Zemlju, iako to nije istinski cilj astrobiologija. To naglašava razliku između astrobiologije kao nauke i holivudske i medijske potrage za svemircima, čiji je cilj stvaranje preduslova za širenje čovečanstva van planete Zemlje, što će se možda pre ili kasnije dogoditi, puno pre nego što Zemlja prestane biti pogodna za život, prema nekim sumornim prognozama dela naučnika.[3][4]

Hipoteza o retkoj Zemlji zagovara stajalište da je život sličan onom na Zemlji veoma retka pojava u svemiru, što bi objasnilo i Fermijev paradoks, dok druge skupine smatraju suprotno, da je život česta pojava.

Etimologija i sinonimi reči astrobiologija uredi

Termin astrobiologija etimološki je izveden iz grčkog jezika od reči: αστρον - astron (sazvežđe, zvezda); βιος - bios (živo); i λογια- logia (studija).

Sinonimi astrobiologije su raznovrsni i u svojoj osnovi nastali su iz astronomije i biologije. Tako se često kao sinonimi koriste termini egzobiologija i ksenobiologija.

Egzobiologija

Snonim egzobiologija izveden je iz grčkih reči Εξω (spoljni) ; Βιος - bios (život); i λογια - logia (studija). Termin je prvi put primenio Katalonski molekularni biolog Jošua Lederberg. U naučnim krugovima smatraju da Katalonski termin egzobiologija ima uzak opseg istraživanja koji je ograničen na traženje života izvan Zemlje, dok je oblast istraživanja astrobiologije širi jer ona pored istraživanja veze između života na Zemlji i univerzuma, uključujćii potragu za vanzemaljskim životom, proučava i život na Zemlja, njeno poreklo, evoluciju i ograničenja u razvoju. Katalonski kao termin sve više ima tendenciju da bude zamenjen terminom astrobiologije.

Ksenobiologija

Još jedan termin koji se koristio u prošlosti je ksenobiologija, („biologija stranaca“) koji je skovan u 1954 od strane pisca naučne fantastike Robert Hajnlajna u njegovom delu „Zvezda zver“.[5] Termin ksenobiologija se takođe koristi u više specijalizovanom smislu da označi, biologiju stranih hemijskih spojeva, bilo da su oni vanzemaljski ili zemaljski (eventualno sintetičkog porekla). Pošto su alternativni analozi hemije neki životni procesi stvoreni u laboratoriji, za ksenobiologiju se može reći da je to njen glavni predmet istraživanja.[6]

Istorijat uredi

Čovečanstvo se vekovima suočava sa dilemom kako je nastao razuman život na Zemlji, iz koje su protekla i dva oprečna gledišta: da je razuman život užasavajuće retka pojava, i da nema načina da se to potkrepi; i nasuprot tome da je naša galaksija kosmičko stanište mnogih razumnih stvorenja, a to je podložno dokazivanju. Tako je nastal potreba da se osnuje posebna nauka koja bi se bavila između ostalog i ovom problematikom.

Sa ovom problematikom, u okviru programa istraživanja kosmosa,prva je započela da se bavi NASA osnivanjem astrobiološkog programa koji je trebalo da se bavi traženjem odgovora na sledeća osnovna pitanja:

  • Kako je počeo i evoluirao život?
  • Da li postoji život van Zemlje i, ako jeste, kako može da se otkrije?
  • Kakva je budućnost života na Zemlji i u kosmosu?

U nastojanju da odgovori na ova pitanja i poboljša razumevanje bioloških, planetarnih, i kosmičkim fenomenima i odnosa među njima, stručnjaci iz astronomije i astrofizike, Zemljskih i planetarnih nauka, mikrobiologije, evolucione biologije, kosmičke hemije, i drugih relevantnih disciplina uključeni su u astrobiološka istraživanja, kako bi pomogli i unapredi poduhvat istraživanja kosmosa.

Nakon što je 1996. godine NASA osnovala Institut za astrobiologiju (NASA Astrobiology Institute − NAI), astrobiologija je pod njenim okriljem i formalno postala nučno-istraživačka grana. Formiranje instituta nastalo je kao rezultat sve većeg interesovanja NASA stručnjaka za planetu Mars, najbližu vanzemaljsku lokaciju koje je potencijalno pogodna za život. Prelomni događaj verovatno je bio otkriće antartičkog meteorita ALH84001 1996. godine, za koji je utvrđeno da potiče sa Marsa, i u kojem su navodno nađeni mikrofosili vanzemaljskog života.[7] Iako je NASA osnovala astrobiološki program u 1996. ona je prvo započela istraživanja u oblasti egzobiologije, prethodnica astrobiologije, koje praktično datiraju s početka svemirskog programa SAD.

Astrobiološki program u okviru NASA-e ima četiri elementa:

  • NASA astrobiološki institut za egzobiologiju i evolucionu biologiju (engl. NASA Astrobiology Institute , Exobiology and Evolutionary Biology)
  • Astrobiološke nauke i tehnologiju za itraživanje planete (engl. Astrobiology Science and Technology for Exploring Planets).
  • Astrobiološke nauke i tehnologiju instrumenta razvoja (engl. Astrobiology Science and Technology Instrument Development ).

NASA institut za astrobiologiju radi kao virtualni institut sa 12 američkih istraživačkih timova koji broje preko 700 naučnika. Gotovo deceniju nakon osnivanja, i uspešnog rada, NAI ulazi u krizno razdoblje (jer je NASA smanjila finansiranje astrobiologije za 50%), te se težište istraživanja prebačeno u druge institucije, uglavnom evropske.

Istraživački centar za astrobiologiju danas postoje širom sveta, npr. u Španiji, Francuskoj, Australiji, Velikoj Britaniji. Takođe, na mnogim uglednim univerzitetima postoje studije astrobiologije.

Strategija istraživanja u astrobiologiji uredi

Strateški plan istraživanja u astrobiologiji može se sagledati koz sedam osnovnih naučnih ciljeva

1. Shvatiti prirodu sredina pogodnih za život i njihovu rasprostranjenost u svemiru

Osnovna je komponenta ovog cilja je modelovanje razvoja planete pogodnih za život. Mala tela Sunčevog sistema, za koja se smatra da su ostaci od kojih se nisu uspele formirati planete važne su za kosmički biologiju iz dva razloga:

  • Prvo stvariti teorijskih modela nastanka i razvoja nastanjivih planeta nakon sudara sa ranom Zemljom koji su bitno uticali na hemijski sastav buduće biosfere [5].
  • Drugo, posredno i neposredno sagledati ekstrasolarne planete pogodne za život.

Do sada, istraživanjima je otkriveno preko 200 planeta van Sunčevog sistema, a nedavno i prva ekstrasolarna planeta slična Zemlji.

2. Istražiti nekadašnju ili sadašnju životnu sredinu i znake života van Sunčevog sistema

U prvom je planu ovih istraživanja nalazi se istraživanje Marsa, a potom i ostatka Sunčevog sistema dalje od Marsa.

3. Istražiti kako je život potekao iz kosmičkih i planetarnih prethodnica

Ovim istraživanjem treba razjasniti kako su nastali i razvili se biomolekuli.

4. Razumeti kako se nekadašnja života na Zemlji prilagođavao globalnim promenama

Ovim istraživanjima npr. treba otkriti kako su iz rane biosfere nastali složenija oblici života.

5. Izuči evolucijske mehanizme ograničenja koja nameće okolina

Ovaj se cilj izučavanja posebno odnosi na molekularnu evolucija mikroorganizama i njihovo prilagođavanje na ekstremne uslove životne sredine. Na samoj Zemlji su do sada otkriveni mnogi eksermofili, mikroorganizmi koji žive u ekstremnim uslovima (sa naše tačke gledišta) temperature, pritiska i kiselosti.

6. Izučiti i shvatiti principe koji će najverovatnije oblikovati budući život na Zemlji i izvan nje

Težište u ovim istraživanjima je na prilagođavanju živih organizama na vanzemaljske uslove života. Npr svemirska biologija istražije uticaj svemirskih letova na žive organizme. Danas je deo astrobiologije premda je nastala mnogo ranije.

7. Odrediti načine i postupke prepoznavanja znakove života u drugim svetovima

Nedavno je u atmosferi Marsa otkriven gas metan. Imajući u vidu saznanje da metan u atmosferskim uslovima na Marsu nije dugotrajno stabilan, mora postojati neki njegov stalni izvor. To bi mogla biti vulkanska aktivnost ili eventualno znak postojanja živih mikroorganizama. Aktivni vulkani na Marsu, međutim, još nisu otkriveni.

Nove nauke o kosmosu uredi

 
Biološka laboratorija na međunarodnoj kosmičkoj stanici
  • Astrofizika, deo je astronomije koji se prvenstveno bavi fizikom svemira, uključujući luminozitet, gustinu, temperaturu i hemijski sastav zvezda, galaksija i međuzvezdanog prostora, kao i njihovom interakcijom.[8][9]
  • Astrohemija grana je nauke u kojoj se preklapaja astronomija i hemija. Astrohemija izučava hemijske elemente i njihove molekule kakve se javljaju u svemiru. Koriste se podaci o nebeskim telima dobijeni iz astronomskih instrumenata da bi se odredila hemijska struktura nebeskih tela.
  • Astrogeologija
  • Bioastronautika
  • Fundamentalna kosmička biologija (engl. Fundamental space biology) je NASA-in program koji okuplja naučnike sa univerziteta širom Sveta u NASA - centare za proučavanje osnovnih bioloških procesa na zemlji i u toku kosmičkih letova. Program je zasnovan na multidisciplinarnom pristupu istraživanjim u oblasti kosmičke biologije i kosmičke medicine. Naučnici okupljeni u ovaj program ne proučavaju samo uticaje kosmičke sredine na osnovne biološke procese u organizmu čoveka i drugih bioloških bića već se bave istraživanjem mogućnosti vanzemaljskog života, u dužem vremenskom periodu.[10] Takođe objekat istraživanja, u okviru programa, su živa bića na Zemlji koja borave u krajnje ekstremnim uslovima kako bi se pronašle vrste koje se uspešno mogu prilagoditi kosmičkim uslovima, kao i primene specifičnih adaptacionih mehanizama, kao osnove u selekciji bioloških jedinki i genetičkom inženjerstvu.[11]
  • Kosmička ekologija grana je nauke koja proučava uzajamne odnose živih bića u kosmosu i odnos živih bića prema neživoj prirodi i kako preživeti u kosmosu?
  • Kosmička medicina grana je preventivne medicine i medicine rada i značajna komponenta vazduhoplovno-kosmičke bezbednosti i kosmičkih istraživanja. Potekla iz vazduhoplovne medicine, 1940-ih ona se ubrzano razvija kao samostalna grana medicine, ali i dalje tesno i neraskidivo sarađuje sa njom, kako bi ispunila zahteve u zaštiti zdravlja, ne samo kosmonauta, već i običnih građana, i omogućila im budući boravak na novim, negostoljubivim prostorima kosmosa. Kosmička medicina proučava uticaj letenja kosmičkim letelicama i sredine u kojoj se one kreću na organizam kosmonauta i u praksi primenjuje određene metode preventivne medicinske zaštite u sprečavanju negativnog uticaja lansiranja i boravka u kosmosu na život i zdravlje čoveka, kao i nastanak vanrednih događaja i katastrofa, koje karakteriše veliki gubitak ljudskih života, materijalnih dobara i poremećaj ekoloških sistema.

Osnovne postavke uredi

Okruženje u kosmosu i na drugim planetama znatno se razlikuju od onog na Zemlji. Zato kosmička biologija kao jedan od segmenata astrobiologije sebi postavlja bezbroj pitanja;

  • Mogu li se sistemi živih organizama prilagoditi i napredovati u kosmosu u dužem vremenskom periodu?
  • Kako se to može bezbedno postići?
  • Da li postoje karakteristike mogućeg življenja u kosmosu, zapamćene u genetskom kodu organizama, i da li se one mogu posmatrati daleko od Zemljinog okruženja?
  • Koji su to biološki fenomeni koji su povezani sa promenama u gravitacionim signalima - posebno oni povezani sa kosmosom i vanzemaljskim okruženjem?.
  • Koja je uloga gravitacije u regulisanju sopstvenih sistema, što može dati punije razumevanje o tome kako naša telo funkcioniše na zemlji?

Ovo su samo neka, od mnoštva drugih specifičnih pitanja, koj su oblasti proučavanj kosmičke biologije-astrobiologije.

Tokom poslednjih 30 godina čovekovog letenja i boravka u kosmosu, otkriveno je da ljudi, biljke i životinje podležu promenama koje su u neposrednoj vezi sa efektivnim odsustvo gravitacije. Sprovođenjem kontrolisanih istraživanja u uslovima veštačke okoline kojom stvoreni uslove života slični onim u kosmosu, može se odrediti koliko se živi sistemi prilagođavaju, razvijaju i evoluiraju u ovom virtuelnom svetu. Dosadašnja saznanja ukazuje na to da se uz odgovarajuću podršku, život može uspešno prilagoditi i staništima van Zemlje. Kada budemo ovladali saznanjima kako se ti sistemi menjaju, kao odgovor na odsustvo gravitacije, potpuno ćemo razumeti i život na našoj planeti.

Čovekovo prilagođavanje mikrogravitaciji kosmosa mora da bude minimum u nizu funkcija povezanih sa zdravljem, uključujući tu i dodatnu i brzu readaptataciju organizma na gravitaciju Zemlje nakon sletanja. Istraživanja kosmičke biologije su zato od ključnog značaja za određivanje koji bioloških mehanizmi selektivno kontrolišu adaptaciju na kosmičku životnu sredinu. Sa ovim saznanjima, čovek je u stanju da osigura bezbednost ljudi u toku letenja. Istraživanja kosmičke biologije takođe podržavaju razvoj veštačkih ekosistema u svemirskim letelicama i planetarnim bazama, koje su od suštinskog značaja za pružanje dugoročne podrške sistemima za ljudska istraživanje izvan Zemlje.[12][13]

Saznanja kosmičke biologije takođe nam pomažu da razumemo kako je život na Zemlji, evoluirao u stalnom gravitacionom okruženju. Životna evolucija zahtevala je između mora, zemljište i vazduh posebne adaptivne mehanizme za prevazilaženje uticaja gravitacije. Stvorene mogućnosti da se proučava adaptacije malih organizama, kroz više generacija u kosmosu, u varijabilnim gravitacionim nivoima, pruža jedinstveni pogled u istoriju života na Zemlji.[14]

Kako je počeo i evoluirao život? uredi

Kroz istoriju smo mogli videti da čovečanstvo već dosta dugo pokušava sročiti nekakvu definiciju života. Iznosile su se teorije i izvodili različiti eksperimenti i još uvek ne možemo sa sigurnošću reći što je to što nas čini živima.

Šta je život kako je počeo i zašto je čoveku stalo da sazna što više o njemu? Pa za početak, mi smo živa bića, i ta činjenica nas razlikuje od većine stvari u Univerzumu. Iako ljudi nisu jedini živa bića, mi smo među nekolicinom, jedini sposobni za razumevanje prirode života, što može biti važan korak ka razumevanju samog sebe.

Kako Ričard Dokins ističe, ljudi definišu život i njegov nastanak na različite načine i za različite namene, kako bi u svakodnevnim situacijama, imali zdravorazumski set kriterijuma, poput ovog: samo život koji mi živimo u univerzumu (jedini život za koji znamo), je život na Zemlji, u svim njegovim ogromnim raznolikostima, a svako živo biće nastalo je i evoluiralo je pod zajedničkim uticajem Zemljine gravitacije, atmosfere i zračenja na različite načine. Tako su nastale brojne definicije života među kojima ističemo dve iz novijeg perioda;

Definicija NASA-e

Život je samoodržavajući hemijskih sistem sposoban za darvinističku evoluciju.

Minimalistička definicija (Tifonov)

Život je reprodukcija sa varijacijama.

Kako mi trenutno znamo samo za jedan oblik razumnog života, to znači da nismo u stanju da na temelju te činjenice valjano prosudimo kolika je verovatnoća da on postoji na drugim planetama, ako nismo potpuno uvereni da smo spoznali i razumeli sve bitne evolucione procese na zemlji, a nažalost do danas to nismo.

Većina astrobiologa smatra da je život samo ljudski izraz, definicija, i da nije uopšte važno koju postojeću definiciju života odaberemo jer ćemo verovatno opet pronaći nekakav izuzetak. Definicije života uveliko nam pomažu u shvatanju sveta oko sebe, i time i doprinose traganju za životom u svemiru. Sva ta istraživanja i rasprave kroz istoriju su nam dala na uvid informacije koje i danas koristimo u misijama potrage bioloških znakova života u svemiru. I sve dok je definicija života razumna i opšteprihvaćena, možemo nastaviti tu potragu za vanzemaljskim živim svetom. Možda postoji totalno drugačiji svet i oblik života kakvog još ne poznajemo, stoga naučnici koji tragaju za životom u svemiru moraju biti svesni da se pronađeni oblici vanzemaljskog života možda baš i neće uklapati u tu ljudsku definiciju, teorije života i svih živih bića. Pred nama je uzbudljivo razdoblje. Period koji će nam doneti mnoštvo iznenađenja i približiti nas odgovoru na pitanje života i što je zapravo to što nas čini živima.

Da li postoji život van Zemlje i, ako postoji, kako može da se otkrije? uredi

I pored toga što se izučavanjem ove teoretske pojave bavi astrobiologija ona do danas nije uspela da nađe ni jedan uverljiv dokaz postojanja života van Zemlje, mada se dosta spekulisalo u vezi sa posrednim dokazima[15]. Pod pojmom život van Zemlje u naučnim krugovima podrazumeva se bilo kakav oblik života u rasponu od najjednostavnijih bakterija do složenih organizama, pa i inteligentnih vrsta. Prema nekim procenama, bakterije bi mogle biti mogući oblik vanzemaljskog života, na šta ukazuje činjenica da su na Zemlji neke vrste prilagođene veoma ekstremnim uslovima života.[16][17]

Deo naučnika na osnovu istraživanja smatra da je postojanje živih organizama van planete Zemlje vrlo verovatno i da neki oblici života gotovo sigurno postoje u kosmosu, ali se gotovo svi slažu da ti oblici nisu stigli do planete Zemlje. Postoji i izvestan broj naučnika koji smatra da sav život na Zemlji potiče upravo iz svemira. Teorija koju oni zastupaju naziva se teorija panspermije[18].

Kao moguća pogodna mesta za razvoj života u kosmosu, smatraju se tzv. naseljive planete koje se nalaze na odgovarajućoj udaljenosti (sličnoj Zemljinoj) od središta svog zvezdanog sistema da bi se na njoj razvio život i poseduju ili su posedovale tokom svog razvoja tečnu vodu na svojoj površini. Među najčešćim naseljivim planetama pominju se Venera[19][20], Mars[21], Glize 581 c[22][23][24] i d[25], kao i prirodni sateliti Jupitera i Saturna, prvenstveno Evropa[26] zbog svojih okeana koji se nalaze ispod ledenog pokrivača, a zatim Encelad[27] i Titan[28].

Razlog zašto su astrobiologiji najveći prirodni sateliti atraktivni za istraživanje života naveo je Đankarlo Đenta, inženjer politehnike iz Torina i predsednik italijanskog centra SETI. Prema njegovim rečima, ovi sateliti imaju atmosferu koja je veoma slična onoj koju je Zemlja imala prilikom nastanka života. Takav je sastav atmosfere na Titanu; nju čine azot, metan i tragovi argona.

U svetu astrobiolozi rade na popisu onih planeta van Sunčevog sistema koje su slične Zemlji. Od 1996. do 2008. teleskopima je otkriveno gotovo 230 planeta, ali prema mišljenju Pitera Vorda, paleontologa i Donalda Braunlija, astrobiologa, razvoj života na drugim planetama je gotovo nemoguć. Oni su to nazvali pretpostavkom retkosti Zemlje kao planete, a poduprli su je time što je verovatnoća mešanja amino-kiselina i organskih molekula tako da se dobije život, jedan prema deset. Protivnik ovog mišljenja je astrofizičar Frenk Drejk, koji je, još šezdesetih godina dvadesetog veka dao jednačinu za izračunavanje mogućih vanzemaljskih civilizacija. Prema njegovim proračunima, takvih civilazija je 30.000 mogućih.[29]

Kakva je budućnost života na Zemlji i u kosmosu? uredi

Istraživanje kosmosa u biološkom smislu i utvrđivanje budućeg života u kosmosu podrazumeva „odvajanje“ živih organizama, uključujući i ljude, iz sredine na Zemlji na koju su se uspešno adaptirali, i njihovo dovođenje u novu manje gostoljubivu sredinu, kosmos. Zato se postavlja pitanje da li je neposredna budućnost čovečanstva vezana za kosmičko prostranstvo ili je to samo jedna velika iluzija dela naučne javnosti (astrobiologa)? Evo nekih od pretpstavki, koje mogu ugroziti budućnost Zemlje i život na njoj, koje treba da dokaže ili opovrgne astrobiologija:

Koliki je životni vek Zemlje

Kako postoje brojne nedokazane pretpostavke pojedinih naučnika da do kraja životnog veka zemlje ostaje 200 godina, astrobiologija mora prvo da pokuša da da odgovor na pitanje koliki je životni vek jedna zvezda? Jer samo tako se možeo znati koliko dugo se može očekivati postojanje samog života na Zemlji.

Da li asteroidi, meteori, i komete mogu ugroziti budući život na zemlji?

Uzmimo za primer činjenicu da je naša planeta kroz istoriju puno puta pogođena velikim i malim svemirskim kamenjem. Asteroidi, meteori i komete koji su na nekim delovima razorili površinu Zemlje i uništili razne oblike života (npr dinosauruse koji su navodno izumrli od jednog takvog udara asteroida pre otprilike 65 miliona godina), jedna su od mogućih opasnosti. Kako je teorija da je asteroid stvarno krivac za izumiranje dinosaurusa još uvek kontroverzna među naučnom populacijom, astrobiologija mora da nam da uvid u činjenice, kako bi razumeti vezu sa svemirskim okruženjem, kometama, meteorima, asteroidima i time istovremeno razumeli samu istoriju nastanka života na našoj planeti Zemlji.

Isto tako moramo znati kakvi asteroidi mogu doći iz svemira i ugroziti naš život i sve druge oblike života na Zemlji. Znači, da bismo saznali istoriju nastanka života na planeti, moramo razumeti kako se život i razvoj živih bića uklapa u svemirsko okruženje.

Uloga sunca u budućem životu na zemlji?

Život na Zemlji u najvećoj meri zavisi od sunčeve svetlosti, koje će prema nekim pretpostavkama vremenom postajati sve sjajnije i sjajnija. Za milijardu godina biće tako toplo na Zemlji da će okeani početi da isparavaju, što će zauvek promeniti stanje na Zemlji.

Zemlja će na kraju postati stena bez života: atmosfera će zbog toga biti vlažnija, ubrzaće se efekat staklene bašte, a Zemlja će biti toplija za 100 ili više stepeni nego danas .

Ako se na to nadoveže i sve veći nedostatak kiseonika doćiće do izumiranja biljnog sveta i većih životinja, sve dok na Zemlji ne ostanu samo ekstremofili, sitni organizmi koji mogu preživeti i najekstremnije uslove, koji bi se verovatno nastanili oko zadnjih tragova vode, duboko ispod Zemlje. Ali, i oni će s vremenom nestati, pa će za 2,8 milijardi godina, tvrde neki naučnici, Zemlja postati samo stena u svemiru, bez ikakvih tragova života. I ovu pretpostavku astrobiologija treba dokaže ili opovrgne.

Uloga reprodukcije i samoodržanja

Zbog toga što neka osoba ne može preživeti zauvek, ona se reprodukuje i stvara sebi slično potomstvo, tako da kroz njih ona preživljava. Zbog hirova seksualne reprodukcije, potomci nalikuju svojim roditeljima samo u nekim aspektima. Dakle, opstanak preko nečije dece je samo delimična i ograničena vrsta opstanaka na Zemlji. Ipak, svi ljudi umiru, tako da je ovaj delimičnni opstanak preko dece trenutno jedan od najboljih bekap planova koji je planeti Zemlji na raspolaganju, ali koji u budućnosti može biti ugrožen brojnim nepovoljnim uticajima.

Uzmimo za primer altruizam ili ponašanje koje se obično opisuje kao „nesebično“ i u kome su interesi drugih stavljeni iznad vlastitih interesa. Prema stavovima nekih sociobiologa kao što je Edmund O. Vilsona, altruizam može biti genetski motivisan osobina, čak i kod ljudi. Tako možemo videti da pojedine društvene snage mogu podstaći altruistično ponašanje u svima nama. Bilo da su uzroci genetski ili kulturni, temeljni principi altruizma su slični. Ljudska bića su uopšteno gledano socijalna bića i naš individualni opstanak zavisi o tome da li smo u stanju da i u budućnosti budemo deo održive društvene grupe. Akcije proistekle iz altruizma koje koriste pojedine društvene grupe mogu izazvati suprotne reakcije članova drugih grupa i na taj način mogu imati negativni uticaj na opstanak pripadnike iste vrste, pa i čitave planete Zemlje.

Istorijat prvih bioloških istraživanja u kosmosu uredi

Naziv letelice Datum leta Trajanje leta Vrste bioloških uzoraka Biološko bezbednosne karakteristike leta Realizacija zadatka
Drugi veštačkih satelit oko Zemlje 3. novembar
1957. 		Pas Lajka Registracija: EKG, arterijskog pritiska, učestalosti disanja, motoričke aktivnosti Satelit se zbog kvara nije vratio na Zemlju
Drugi svemirski brod-satelit 19. avgust
1960. 		1 dan Psi Strelka i Belka, miš, semenke biljaka, ćelijska kultura, insekti Registracija: EKG, arterijskog pritiska, disanja, temperature tela, mišićne aktivnosti Prve životinje koje su se vratile na Zemlju iz svemira
Treći svemirski brod-satelit 1. decembar
1960 		1 dan Psi Pčelka i Muška, morsko prase, pacov, miš, semenke biljaka Registracija kod pasa; EKG, arterijskog pritiska, disanja, temperature tela, mišićne aktivnosti (EMG) Satelit se nije vratio zbog tehničkoh problema
Četvrti svemirski brod-satelit 9. mart
1961 		1,5 čas Pas Černuška, miš, zamorac, muva, semenke biljaka, bakterije Registracija; EKG, disanja, sfigmograma Saltelit se bezbedno spustio po završetku programa
Peti svemirski brod-satelit 25. mart
1961 		1,5 čas Pas Zvezdočka, morsko prase, muva, semenke biljaka, bakterije, kultura tkiva Registracija: EKG, disanja, sfigmograma Saltelit se bezbedno spustio po završetku programa

Izvori uredi

  1. ↑ D.Dominis Prester, Otkriće planeta sličnog zemlji pomoću metode gravitacijske leće, MFLLVII3(2006/2007)
  2. ↑ D. Hrupec, Kamenje koje pada s neba, MFL LVII 1 (2006/2007)
  3. ↑ C.Sagan, Plava tačka u beskraju:budućnost čovjeka u svemiru, Sveučilišna knjižara (2002)
  4. ↑ C. Sagan, Svijet progonjen demonima: znanost kao svijeća u tami, Jesenski i Turk (2000)
  5. ↑ Heinlein R and Harold W (21 July 1961). "Xenobiology". Science 134 (3473): 223, 225. Bibcode: 1961Sci...134..223H . doi : 10.1126/science.134.3473.223 . JSTOR 1708323 .
  6. ↑ Markus Schmidt (9 Mar 2010). "Xenobiology: A new form of life as the ultimate biosafety tool" . BioEssays 32 (4): 322–331. DOI:10.1002/bies.200900147, PMC 2909387, PMID 20217844
  7. ↑ A.Lawleratal. Astrobiology FightsforIts Life, Science 315 (2007) 318−321
  8. ↑ Francis LeBlanc (2010). An Introduction to Stellar Astrophysics (1 ed. izd.). Wiley. ISBN 978-0-470-69956-0. 
  9. ↑ Eddington, A. S. (1988) [1926]. Internal Constitution of the Stars. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33708-3. 
  10. ↑ Space biology The free dictionary, 2013.
  11. ↑ About biology and astrobiology? Pristupljeno 13. 7. 2014.
  12. ↑ F. Hoyle and C. Wickramasinghe, Our Place in the Cosmos, J.M. Dent, (1993)
  13. ↑ F. Hoyle and N.C. Wickramasinghe, Astronomical Origins of Life: Steps Towards Panspermia, Kluwer Academic Press, (2000)
  14. ↑ - L. Irwin, et al. Cosmic Biology - How Life Could Evolve on Other Worlds, (Springer, 2011)
  15. ↑ „Telegraph.co.uk: „Nasa closer to discovering life on other planets“”. Arhivirano iz originala na datum 2008-03-07. Pristupljeno 2021-08-16. 
  16. ↑ „NASA:„Life's Colonists: Bacteria & Archaea“”. Arhivirano iz originala na datum 2010-06-14. Pristupljeno 2015-11-27. 
  17. ↑ „NASA:„Planetological Conditions and Life“”. Arhivirano iz originala na datum 2010-06-16. Pristupljeno 2015-11-27. 
  18. ↑ Tucić N. 1987. Uvod u teoriju evolucije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd.
  19. ↑ „online encyclopedia:„Venus, life“”. Arhivirano iz originala na datum 2019-08-11. Pristupljeno 2015-11-27. 
  20. ↑ BBC NEWS: Venus clouds 'might harbour life
  21. ↑ Univerzitet u Kaliforniji: „Postoji li život na drugim planetama?“
  22. ↑ BBC NEWS: „New 'super-Earth' found in space“
  23. ↑ „dailygalaxy.com: „New 'Super Earth 2' Discovered in Constellation Libra“”. Arhivirano iz originala na datum 2009-01-11. Pristupljeno 2015-11-27. 
  24. ↑ „goodnews.actualno.com: „Otkriha pъrvata planeta izvъn Slъnčevata sistema, prigodena za život“”. Arhivirano iz originala na datum 2012-11-08. Pristupljeno 2015-11-27. 
  25. ↑ elementy.ru/news: Estь li žiznь na Gliese 581d?
  26. ↑ „SciTech: „Ima li života u Evropi?“”. Arhivirano iz originala na datum 2008-12-06. Pristupljeno 2015-11-27. 
  27. ↑ physorg.com: „Tiny Enceladus May Hold Ingredients of Life“
  28. ↑ BBC NEWS: „Life in the Solar System?“
  29. ↑ Politikin zabavnik br. 3057. Datum: 10.9.2010. Rubrika: „Baš čudno, vanzemaljac?“, str. 6-9. Izdaje i štampa: Politika AD. Beograd.

Literatura uredi

  • The International Journal of Astrobiology, published by Cambridge University Press, is the forum for practitioners in this interdisciplinary field.
  • Astrobiology Arhivirano 2004-08-31 na Wayback Machine-u, published by Mary Ann Liebert, Inc., is a peer-reviewed journal that explores the origins of life, evolution, distribution, and destiny in the universe.
  • Dick, Steven J.; James Strick (2005). The Living Universe: NASA and the Development of Astrobiology. Piscataway, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-3733-7. 
  • Grinspoon, David (2004) [2003]. Lonely planets. The natural philosophy of alien life. New York: ECCO. ISBN 978-0-06-018540-4. 
  • Jakosky, Bruce M. (2006). Science, Society, and the Search for Life in the Universe. Tucson: University of Arizona Press. ISBN 978-0-8165-2613-0. 
  • Lunine, Jonathan I. (2005). Astrobiology. A Multidisciplinary Approach. San Francisco: Pearson Addison-Wesley. ISBN 978-0-8053-8042-2. 
  • Gilmour, Iain; Mark A. Sephton (2004). An introduction to astrobiology. Cambridge: Cambridge Univ. Press. ISBN 978-0-521-83736-1. 
  • Ward, Peter; Brownlee, Donald (2000). Rare Earth: Why Complex Life is Uncommon in the Universe. New York: Copernicus. ISBN 978-0-387-98701-9. 
  • Mauclaire L, Egli M. Effect of simulated microgravity on growth and production of exopolymeric substances of Micrococcus luteus space and earth isolates. FEMS Immunol Med Microbiol. 2010 Aug;59(3):350-6. Epub 2010 Apr 14.
  • Ulbrich C, Westphal K, Pietsch J, Winkler HD, Bauer J, Kossmehl P, Egli M, Grosse J, Schoenberger J, Infanger M, Paul M, Grimm D. Characterization of human chondrocytes exposed to simulated microgravity. J Cell Physiol Biochem. 2010;25(4-5):551-60. Epub 2010 Mar 23.
  • A.S.N. Reddy Colorado State University, CO Gravity-Induced Changes in Gene Expression in Arabidopsis Cellular and Molecular Biology 2000
  • Francis LeBlanc (2010). An Introduction to Stellar Astrophysics (1 ed. izd.). Wiley. ISBN 978-0-470-69956-0. 
  • Isenberg, H.D., Pierson, D. L., Mishra, S. K., Viktorov, A. N., Novikova, N. D., and Lizko, N. N. 1996. Microbiological findings from the Mir-18 crew. Aerospace Medical Association, Atlanta, GA
  • Koenig, D. W., Novikova, N. D., Mishra, S. K., Viktorov, A. N., Skuratov, V., Lizko, N. N., and Pierson, D. L. 1996. Microbiology investigations of the Mir Space Station and flight crew. American Society for Microbiology, New Orleans, LA
  • Pierson, D. L. and Konstantinova, I. V. 1996. Reactivation of latent virus infections in the Mir crew. American Society for Microbiology, New Orleans, LA
  • Sauer, R. L., Pierson, D. L., Limardo, J. G., Sinyak, Y. E., Schultz, J. R., Straub, J. E., Pierre, L. M., and Koenig, D. W. 1996. Assessment of the potable water supply on the Russian Mir Space Station. American Institute of Aeronautics and Astronautics. Life Sciences and Space Medicine Conference, Houston, TX
  • Koenig, D. W., Bruce, J. L., Bell-Robinson, D. M., Ecret, L. D., Zakaria, Z., and Pierson, D. L. 1997. Analysis of bacteria isolated from water transferred from the Space Shuttle to the Mir Space Station. American Society for Microbiology, Miami, FL
  • Pierson, D. L. and Viktorov, A. N. 1997. Microbiology of the Russian Space Station Mir. Society for Industrial Microbiology, Reno, NV
  • Pierson, D. L., Viktorov, A. N., Lizko, N. N., Novikova, N. D., Skuratov, V., Groves, T. O., Bruce, R. J., Mishra, S. K., and Koenig, D. W. 1997. Microbiology of the Mir Space Station and flight crew during the Mir 19 mission. American Society for Microbiology, Miami, FL
  • Mehta, S. K., Lugg, D. J., Payne, D. A., Tyring, S. K., and Pierson, D. L. 1998. Epstein-Barr Virus reactivation in spacecraft and ground-based analogs. American Society of Gravitational Biology, Houston, TX.

Spoljašnje veze uredi

  Portal Astronomija
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Astrobiologija&oldid=41420036